Umetnost bespočetnog osvajanja drugog

Ljubav je umetnost bespočetnog osvajanja drugog. Lepotom svoje duše i snagom onoga što umeš i jesi. Muški i ženski princip u stalnoj, bespočetnoj dinamici osvajanja. Posvećenost, bespočetno.

Božanstvo koje nanosi ranu istovremeno je i bolest i lek.

Psihosomatska istraživanja su bila skoro isključivo ograničena na istraživanje odnosa uma i tela u smislu uzroka i posledice. Za razliku od kauzalnog modela koji se koristi u modernoj naučnoj medicini, drevni akauzalni model teurgijske medicine smatra da je bolest posledica božanskog delovanja. Osnova teurgijske medicine je da je božanstvo koje nanosi ranu istovremeno i bolest i lek. Cilj, dakle, nije suzbijanje bolesti kao u alopatskoj medicini, već uspostavljanje veze, odnosno ispravnog odnosa prema božanskoj sili. (Iz Robert M. Stein „Telo i psiha: Arhetipski pogled na psihosomatske fenomene“)

Natalna karta je mapa duše, otkriva sve ključeve koji su potrebni za postajanje svesnim. I jako je bitno razviti odnos prema Božanstvu kakav su ljudi, koje smo zvali primitivnim, uvek imali – a to je duboko poštovanje i žrtvovanje onoga što Božanstvo traži. Saturn i Uran vode svoj drevni rat kroz mene, odigravajući večitu dramu, tražeći isto. A Pluton im pomaže u svemu tome, aktivirajući drugu jaku konfiguraciju, praveći dodatni zahtev za transformacijom, za smrću lažnog da bi se rodilo novo. Da mi nije Plutonove fenix energije odavno bih nestala. Beskrajno hvala Plutonu za njegov dar, za izuzetno jaku snagu volje da se iz pepela ponovo rodim.

A sve što treba je dati Božanstvu ono što traži i razumeti zašto.

Nedovršenost. Trajanje.

Teško mi je da pišem i predajem mada to jako volim. Toliko toga bih da prenesem. Ali onda se javi pitanje: Zašto? Zašto postoji ta potreba, težnja? Zar iko čita, čuje? I sve češće ne napišem, ne prenesem. Ostavim nedovršenu ideju, nedosmišljene misli. Toliko toga sam rekla, napisala. Toliko toga su drugi rekli, napisali, na beskrajno puno načina, sa deleko jačom težinom, snažnijom pranom koju su uneli!

Teško mi je i da čitam iako sam to oduvek volela. Sve je više započetih i nedovršenih knjiga. Nastavim da ih držim pored jastuka, da ih nosim sa sobom kao nekad, ali ih ne pročitam do kraja, samo ih napustim u nekom momentu i ne vratim im se. 

Jako mi je dobra ova fotografija. Ali jako. Odavno me nešto nije toliko privuklo lepotom i dubinom. Možda je tu odgovor nedovršenosti. Ništa stvarno u meni ne postoji. Ne više.

Prostor u vremenu i vreme u prostoru

Sve je već ostvareno, postignuto, završeno. Smrt je već tu, prestanak trajanja. Nepostojanje. Sve se već desilo, sve je već doživljeno. Još uvek ništa nije ni nastalo, nije rođeno. Posmatram svoj život, sve ono što je prošlo, sve ono što nikad nije bilo, sve ono što može biti. Beskrajan prostor, bez vremena, bez početka. Ovaj momenat sada, potpuno je nebitan. Jedan delić prostora i vremena, jedan momenat zaglavljenosti u sopstvenom umu.

Čaj koji pijem, već je popijen, šolja je oprana, razbijena, ne postoji više. Čaj koji pijem još nije ni posađen, ni ubran, ni pripremljen. Drugi koje srećem već su odavno otišli, napustili, nestali, umrli. Drugi koje srećem još nisu ni rođeni, još nisu ni postali deo mog života. Posao koji radim završen je, obesmišljen, zaboravljen. Posao koji radim nije ni kreiran, nije ni zadat. Muzika koju slušam prestala je u potpunoj tišini. Muzika koju slušam još uvek nije ni odsvirana, još nije snimljena. Sve je beskrajno daleko u vremenu i prostoru iako je tu, sada. Istovremeno, sve je blizu, tu, sada, i početak i trajanje i kraj. I sve ono što je bilo i sve ono što će biti. Blizu, daleko, pre i posle – sve je tu, sada. A opet, nikad nije ni bilo nigde.

Umetnost umiranja, umetnost življenja. Postojanja i nepostojanja.

Zimnica

Duva jak vetar napolju, upozoravajući da dolazi hladno vreme, zima. Vrhovi planina se naziru u daljini, obavijeni maglom. Nekako se hladnoća uvlači u kosti, telo počinje da podrhtava na momente, a vazduh ponestaje. Već osećam miris bundeva i sezonu škorpije, nagoveštaj energije Plutona/Hada. Mit o Persefoni i Demetri ponovo oživljava, osetim ukus nara na usnama. Ciklusi života i smrti, umiranja i rađanja, u dobro poznatom ritmu.

Spremam zimnicu za zimu. Pakujem sve one lepe reči, osmehe, razmenjene emocije, duboke i duhovite misli, poglede i dodire koji su pronašli odjek. Apsolutno odbijam da čuvam sve one drugo. Neko bi mogao pomisliti da je to ludost, pakovati zimnicu koja se ne može jesti, koja je samo dekorativna bez neke praktične vrednosti. Estetična, ekstatična. Ali taj neko nema pojma šta je stvarnost i šta je istinska hrana. Taj neko nema pojma šta vredi hraniti.

• 

• 

• 

Snaga lepote i lepota snage

Negde naslućujem šta muškarca može da plaši u ženi – intelekt, snaga… zapravo neemotivnost, hladnoća, odbacivanje, nipodaštavanje. Ne plaši muškarca ženska snaga, već to što je izabravši snagu i intelekt postala hladna, nemilosrdna, zla. Verujem da je to instinkt u muškarcu koji vidi i razume neodrživost toga.

Negde sam sigurna da je arhetip žene u muškarcu uvek vezan za lepotu, a arhetip muškarca u ženi uvek vezan za snagu. Lepota je, naravno, u širem značenju, ne samo vizuelnom. Lepota kao sklad, nežnost, emotivnost, senzitivnost, intuitivnost, dobrota, saosećanje. Duša. Snaga nije samo fizička snaga, već i snaga intelekta, vizija, jasnoća, usmerenost, spremnost na akciju, žrtvu, znanje o tome šta treba da se radi, hrabrost, sposobnost suočavanja, svest. Duh.

Užas šta smo napravili od žene i muškarca sada. Žena ne ume ispoljiti svoj princip, muškarac ne ume ispoljiti svoj. Žena je hladna, arogantna, u odbijanju, a muškarac je slab i depresivan, nemoćan.

Kako se to popravlja? Kada sam sklonila lažan sloj sentimentalnosti došla sam do hladnoće, ne do emotivnosti.

Želim lepotu. Želim snagu lepote. I želim da vidim i odražavam lepotu snage muškarca.

Grane smo na vetru

U nama je večita borba sila, potreba da se održi struktura i poredak sa jedne strane i želja da to urušimo, razbijemo, sa druge. Istinsko ne može nastati iz lažnog – lažno mora biti uništeno da bi istinsko imalo prostor. Istinsko nema strukturu, oblik, bar ne materijalni, fizički, grubi, bar ne ono što se čulima može doživeti. I to nas ostavlja u skroz čudnom osećaju kad krenemo put istinskog, ostavlja na same, na čistini, na vetru.

Može li Saturn biti toliko suptilno doživljen da umesto kamena, stena i zidova o koje stalno udaramo, osetimo poredak, smisao, suptilne zakone pod kojima se sve odvija? I da, nemajući nikakav uvid u to, nikakav kapacitet da to razumemo, ostanemo u skladu sa istinskom prirodom, unutrašnjom istinom koju samo naslućujemo, utemeljeni samo u poverenju? Možemo li dopustiti Uranu da sruši sve lažne strukture, očisti prostor? I otvoriti se za viši um, za genijalnost, za ono što probija sve granice, pa i granice onoga što mislimo da jesmo i jeste?

Ugasi svjetlo
i pogledaj ulice, kako sjaje
jos jedna noc, jos jedan ton
Otvori prozor, siroko
i smjesti se, tu, kraj mene
ljetu je kraj, ruku mi daj
Zapamti prizor i nikad me ne pitaj
kamo dalje
Jer,u
grane smo na vjetru

ruku mi daj… Da. Čudno, da i u tom svemu postoji potreba za dodirom, za drugim.

O lavandi, Uranu i Saturnu

Lavanda… obožavam lavandu i konačno je imam u bašti! Odabrala sam lavandu da me, u budnom stanju, podseća na to da je sve samo san, jednom davno kad sam se igrala sa lucidnim snovima, a i kao podsetnik na svesnost, na prekid identifikacije. Ne znam zašto baš lavanda, verujem da je miris presudan, toliko intenzivan, dok sam izgled lavande je nekako neizražajan, boje su više sive, neupadljive, kao i sam oblik cveta. Moguće da me lavanda podseća na mene, jer sam i ja bezbojna, neupadljiva, nevidljiva. A način na koji lavanda raste, onako žbunasto, divlje, prirodno, slobodno, kršeći diskretno potrebu za redom, podseća na moj, često neizražen ali uporan, bunt. A intenzivan miris… pa da, to je ta moja potreba da bude duboko, intenzivno, ta težnja da se ureže, da znači.

Od cele astrologije, najviše mi se dopada mitologija, znanje o psihi bića koje predstavljaju planete jer one predstavljaju energije, tendencije, delove naše psihe, naše različite aspekte i dimenzije. Nervira me kada se astrologija posmatra jednoznačno, kruto, prateći samo jedan nivo bića, uglavnom onaj najpovršniji i najniži. Kada se zanemare svi simboli, alegorije, poezija, višedimenzionalnost i beskrajni prostor značenja. Elem, trenutno aktuelan tranzit je kvadrat Urana i Saturna koji nameće temu autoriteta i bunta, izuzetno jake težnje za promenom, za urušavanjem strukture, uz istovremeno jaku oprečnu silu koja postavlja visoku cenu te težnje. Furije, nastale iz krvi Urana, predstavljaju cenu koja se mora platiti, kroz sopstvenu ogorčenost, mržnju, bes ako je ugušen bunt, ili kroz osvetu onih koje ugroziš rušenjem struktura. Konflikt ta dva bića, Urana i Saturna, imam i u natalnoj karti, kao jednu od glavnih tema, pa trenutni tranzit samo oživljava tu dramu i pojačava intenzitet tog sukoba. Kako ću ga ovaj put razrešiti? Kako ću ovaj put ugušiti Urana? 

Obuhvatiti osećajem sebe i zagrliti osmehom

Neke datume ne mogu da zaboravim. Zapravo, tih dana, kada se probudim, pomislim: Hej, super, ovaj dan više nema nikakav značaj za mene, ne boli više, ne dotiče. Onda se nasmejem svojoj ludosti, jer sama činjenica da sam to pomislila znači da je još uvek tu. Ali okej, nasmejem se igri uma, pa radosno nastavim da se igram. Emocije su samo igra energije, sve je igra. Kakve veze ima? Da nije to, bilo bi nešto drugo. Nikakav značaj nema, prošlo je, tu je, prolazi, traje. Samo mi je dosadno, ponekad. Često. Jer nemam kome da nabacim ideju, pa da dobijem uvid nazad. Retki su oni koji znaju da se igraju, da vraćaju dopunjeno. Užas, kako sam nestalna i neutemeljena ni u čemu stvarnom. Stabilnost koju imam je u pokretu, u nestalnosti, u unutrašnjem prostoru koji je beskrajan. U osećaju sebe. Da li sam time nešto postigla, ili sam sve izgubila? Nebitno, nevažno, prolazno. Bitno je da još uvek umem osećajem sebe obuhvatiti drugog. I zagrliti osmehom.

O godinama i starosti

“Koliko bi bila stara kada ne bi znala koliko godina imaš?” pitali su me danas, citirajući.

Da, interesantno pitanje. Kod takvih pitanja moram uvek da doziram odgovor, da ne bi bilo suviše filozofski, iracionalno, ludo. Bilo bi lepo imati ispred sebe nekog kome ne moraš dozirati odgovor, nekoga koga iracionalnost i ludost ne plaše. A da nije baš skroz polupan. Dvoje na jednom mestu bi, možda, ipak bilo previše.

Igra ideja, 4. dimenzija, vreme, iluzija vremena…

“Umetnost dovođenja stvari do kraja ~ Bespočetnost počinje uvek” još uvek mi piše na telefonu kao light motiv, slova prolaze, nestaju, pa ponovo dolaze…

Smešni smo, skroz, svi mi, u težnji za trajanjem, u strahu od nepostojanja.

Oduvek sam tu. Jednako stara koliko i tada kada sam prvi put imala osećaj da sam oduvek tu. A opet, ne postojim, zar ne? Ništa stvarno u meni nema. Iznova nastaje i nestaje jednovremeno, iako se protivi umu, logici. Tu sam, nema me. Nema me, tu sam.

Strah od nepostojanja. Strah ukorenjen, utkan u svaku ćeliju, u svaku poru. I flert, večiti flert sa idejom večnog, trajnog, sa hrabrošću u suočavanju sa smrću, sa prestankom. Flert, igra, izazov, ništa dublje od toga. Umem samo flertovati, samo se igrati i izazivati. I povući se čim postane ozbiljno.

“Ne možeš zaboraviti rođendan onoga koga voliš” – misao koja me dugo proganja. Bože, kako su jaki ti programi, taj značaj koji dajem odnosima, refleksiji u drugom. I koliko god flertovanja sa idejama, koliko god godina da imam, uvek će značiti kada neko potvrdi da postojim, da sam bitna, da jesam.

Možda treba samo da odgovorim na pitanje jednostavno, kao i svi drugi – da sam mlada, da se osećam mlado, da vrednost raste sa godinama, kao kod vina. Ali, ne umem više, zaista ne umem. Nešto u meni stalno vrišti: “Lažeš, lažna si!” Bar imam taj deo, izgrađen. Živela škorpija, ukus dubljeg i stvarnog. I živeo flert!

O oblicima i razlozima

Strah samo menja oblik. Strah je tu, razlog se pronađe. I samo klizi, neprimetno, sa jednog oblika na drugi. Strah od virusa, strah od lečenja, strah od greške, strah od odgovornosti.
Bes samo menja oblik. Bes je tu, razlog se pronađe. I samo klizi, neprimetno, sa jednog oblika na drugi. Bes zbog ograničenja, bes zbog nemara, bes zbog načina na koji se radi, bes zbog neodgovornosti.
Frustracija samo menja oblik. Frustracija je tu, razlog se pronađe. I samo klizi, neprimetno, sa jednog oblika na drugi. Frustriranost zbog nemoći, frustriranost zbog apsurda, frustriranost zbog okolnosti, frustriranost zbog drugih.
Povređenost samo menja oblik. Povređenost je tu, razlog se pronađe. I samo klizi, neprimetno, sa jednog oblika na drugi. Povređenost zbog neuvažavanja, povređenost zbog nerazumevanja, povređenost zbog tuđe grubosti, povređenost zbog slabosti.

I onda, otkloni se jedan faktor koji izaziva strah. Strah neprimetno pronađe novi oblik, novi razlog.
I onda, otkloni se jedan faktor koji izaziva bes. Bes neprimetno pronađe novi oblik, novi razlog.
I onda, otkloni se jedan faktor koji izaziva frustraciju. Frustracija neprimetno pronađe novi oblik, novi razlog.
I onda, otkloni se jedan faktor koji izaziva povređenost. Povređenost neprimetno pronađe novi oblik, novi razlog.

Oblici i razlozi su nebitni. Bitna je emocija, stanje koje taj oblik pronalazi.

Gurači stene

Odlomak iz knjige Zlatna beležnica, Doris Lesing

“Ma jesam. Ali s vremena na vreme volim da se podam udobnostima i komforu. Ne, nisam ni svetica, ali ću postati gurač stene uz planinu.”
“Šta je to?”
“Postoji velika crna planina. To je ljudska glupost. Postoji grupa ljudi koja gura stenu naviše. Kada odmaknu nekoliko koraka, nastupi rat ili neka pogrešna revolucija i stena se skotrlja – ali ne do dna, ona nekako uvek ostaje nekoliko centimetara iznad polazne tačke. Stoga grupa ljudi udruži svoje mišiće i ponovo je pogura. A na vrhu planine stoji nekoliko velikih ljudi. Ponekad pogledaju u nas, klimnu glavom i kažu: Odlično, gurači stene su još uvek na dužnosti. Ali, u međuvremenu, mi meditiramo o prirodi svemira, ili šta će biti kada se svet ispuni ljudima koji ne mrze, ne pate i ne ubijaju.”
“Hmm. Voleo bih da budem jedan od nekolicine velikih na vrhu planine.”
“Na našu žalost, oboje smo gurači stene.”

Sam u odnosu

U odnosu si uvek sam. Reflektuješ sebe /svoj doživljaj stvarnosti/ kroz drugog. Svako je u svom odnosu, svako se kroz svoje programe /uverenja, vrednosti, ideje, koncepte/ odnosi prema drugom, čuje, vidi, oseti određene stvari prema filterima koje ima. Vreme i prostor u kome smo zajedno je jedino što delimo tada, a čak je i to upitno, jer i prostor i vreme može biti posve drugačije doživljeno i čak i ne mora biti ni isto vreme ni isti prostor kada kontakt nastane /kao kad čitamo pisma koja pripadaju drugom vremenu ili kroz sećanje ponovo proživljavamo tuđe reči i postupke/. Onda, gde je doticanje, šta biva dotaknuto? Da li se i gde ikada nađemo i prožimamo? Da li je sve samo beskrajna refleksija, odbijanje?

Interesantno je sve to, skroz. Jer toliko energije u životu odlazi na pokušaj da razumemo zašto se naš doživljaj stvarnog, drugog i odnosa razlikuje od onoga kako drugi doživi nas, odnos, sebe, toliko energije odlazi na konflikte, razočaranosti, neispunjena očekivanja i potrebu da budemo shvaćeni na način na koji smo sami razumeli. A naš doživljaj stvarnog prosto nikad ne može biti i tuđ doživljaj jer su podešavanja i programi drugačiji. I naš doživljaj stvarnog nije niti istinit niti stvaran, pa je svaki pokušaj da ga nametnemo drugom uzaludan i pogrešan. Svi ljudi vape za istim: biti shvaćen, biti prihvaćen, biti voljen, biti vrednovan, biti potvrđen! I zalepimo se, snažno, za onoga ko nam da nagoveštaj toga, iluziju razumevanja, prihvatanja, ljubavi. Potvrdu da vredimo, da postojimo, da smo posebni. Potvrdu tražimo jer i sami znamo, nekim delom, da je naš doživljaj stvarnog nestvaran, iluzoran.

U odnosu si uvek sam. Taj drugi je takođe sam, u svom odnosu prema tebi, potpuno odvojen od tvog odnosa sa njim. Momenti prožimanja su dragoceni, ali često samo iluzija da je do prave interakcije i došlo. Interakcija je unutar tvog doživljaja stvarnog, unutar tebe samog.

Sam si, uvek. Jedini. Ne postoji odnos. Postoje samo nepoznata i neistražena područja tvog bića, tvog postojanja. Prostori u koje je još nisi kročio. Odnos ne može postojati ako si u istoj tački ti sam. Odmak, prostorni i vremenski je iluzija, igra uma.

Odlično! Jer onda odnos može biti isceljen, razrešen. Nije potreban drugi da se odnos isceli i razreši. Sve je svakako unutar nas, u našem prostoru uma i svesti. A odmak je deo igre, pokreta, približavanje i udaljavanje. Kao ples. Lila amrit, božanska igra. Sve se razrešava prostim shvatanjem da se nema šta razrešiti. Sve je san, fantazija, mnoštvo pokreta.

Priča sa više završetaka

Mora da starim, čim se toliko često vraćam u prošlost i sentimentalno posmatram stvari koje su nekad postojale, drugačije. Često se setim, na primer, knjiga sa više završetaka. Pozajmljivala sam ih iz biblioteke kao dete, bilo mi je zabavna mogućnost da utičem na tok dešavanja u knjizi donošenjem nekih odluka umesto glavnih likova. I bilo mi je interesantno da vidim šta bi drugačiji izbori doneli. Naravno da sam pročitala knjigu u svim varijantama mogućnosti i vraćala se više puta na stranice gde su se odluke donosile. Nema takvih knjiga više, bar su mi tako objasnili u knjižari pre 10 godina kada sam htela da ih kupim nekoj drugoj deci, mojoj deci. Čudno mi je da to više nikome ne bi bilo interesantno.

Neka druga knjiga, posve drugačijeg sadržaja pokrenula je ta promišljanja.

“… dušu možemo opisati kao jedan multidimenzionalan beskrajan čin, pri čemu se svaka pa i najmanja mogućnost negde ostvaruje u stvarnosti i postojanju, kao jedan beskrajan kreativni čin koji sam sebi stvara beskrajne dimenzije u kojima je ispunjenje moguće.”

Koncept gde se svaki mentalni čin, svaka misao ostvaruje u nekoj drugoj stvarnosti nije novi za mene. Ali mu se uvek iznova obradujem i uvek me iznova snažno pokrene. Jer mi se um ubrza do besvesti od mogućih varijanti. I da, prestravim se od pomisli na sve misli koje sam imala i koje imam i mogućnosti da se one nekad, negde manifestuju.

“Nijedno biće ne može biti sterilno, nijedna misao ne može nestati i nijedna sposobnost ne može ostati neostvarena.”

Obožavam ideje koje mi zavrte um i izbace iz mehaničnog razmišljanja. Jer se stvari potpuno drugačije povežu i osete. Setim se momenta kada sam pisala posvetu na jednoj knjizi. Reči su došle same, nisam ih ja oblikovala, samo sam pročitala kada je mojom rukom napisano „Stvarnost u kojoj je moguće.“ i znala sam da su prave, da ništa drugo nije potrebno napisati. Ali te reči nisu bile moje, nisu došle iz svesnog uma.

Beskraj i bespočetnost. Mnoštvo svega. Jedno.

Zaustaviti se u pokretu

Jedino što treba je: Setiti se. Prepoznati. Neke kockice se same poslože i preslože.

Ples. Nikada nisam razumela zbog čega sam privučena plesom i pokretom. Toliko je jaka težnja u meni da se ispoljim kroz pokret da su razlozi negde dublje, u nesvesnom. Postoje stvari koje je trebalo uraditi tokom života, neki viši plan koji je trebalo slediti, signali koje je trebalo prepoznati, odluke koje je trebalo doneti. Možda je deo tog plana za mene nekad bio ples i pokret. Prekasno je sada krenuti tim putem, mada je težnja i dalje snažna.

Da li sam prepoznala bitne druge? Ili sam i njih uspela promašiti?

Neki se ljudi snažno utisnu. Mnogi drugi su deo scenografije, statisti, bezlična lica koja nas samo u prolazu okrznu i vrlo brzo nestaju iz prostora svesti čak i kada su godinama deo scene. Ne umem to objasniti. Dragoceni su ti prvi, bitni. I mnogo posle nakon što odu, duboka povezanost ostane. Toliko je koncepata u mom umu, toliko fantazije, ideja, filozofija da ne umem razlučiti stvarne uvide i znanja od projekcija i laži uma. Ali nastanu ti momenti kada se povezanost toliko snažno oseti da znam da je stvarna. Sve drugo izgleda manje stvarno, kao san, iluzija, nebitno i prolazno.

Jednom, zadržaću taj osećaj doticanja kao trajni dodir. Ostaću u tom prostoru gde je sve potpuno. I biće pokret, ples, beskrajno prelivanje energije u različite oblike. Doticanje duša ispoljeno kroz pokret. I ništa osim toga.

Najslabija karika

Nisam ljubitelj kvizova, TV odavno ne gledam, ali postoje ti neki momenti koji mi se zauvek urežu i prave okosnicu mnogih kasnijih promišljanja. Nekada davno kada sam bila mala, bila je emisija “Tražili ste, gledajte!” Ne verujem da išta jače postoji od te rečenice koju je moja mama uvek volela da citira kao životnu pouku umesto onog “Lepo sam vam rekla”. Zapravo, moja mama je volela makedonsku verziju “Sakali ste – eve vam ga!” jer je volela da napravi i određeni pokret ruke koji bi stvari učinio dramatičnijim i slikovitijim. Iako sam gledala vrlo mali broj epizoda te emisije, slabo se sećam i o čemu se radilo, rekla bih da je ta emisija u mnogome obeležila moj život. Mama joj je dala značajnu ulogu u mom životu, citirajući je milion puta.

Elem, trenutno razmišljam o emisiji “Najslabija karika”. I igrama koje igramo u pokušaju da pobedimo, da se dokažemo. Pametan je onaj ko kao najslabiju kariku izbaci najjačeg protivnika, jer tako sebi osigurava pobedu. U nekom idealnom svetu, grupa bi uvek izbacila najslabiju kariku, zarad grupe i ciljeva koji su iznad pojedinca, ali takav svet, znamo već, ne postoji. Jer ovde se ne radi o lancu, već o karici. Ili bi, u idealnom svetu, grupa ulagala snagu da ojača najslabiju kariku. Ali tu onda uvek imamo problem ujednačavanja i uprosečavanja, što svakako ne vodi izuzetnosti niti rastu onih koji su u vrhu. Grupa mora biti što više ujednačena, to je njen kvalitet. Formacija.

Najslabija karika stoga nije pitanje snage već mnogih drugih faktora. Inače me tema slabosti i snage dugo proganja. Opet se tok misli vraća na mamu i njenu najveću zamerku mojoj ličnosti – a to je sklonost ka slabim, ka pružanju podrške, pomoći. Kada mi je dala da iz kutije tek rođenih štenaca izaberem svoje štene, odabrala sam onoga koji se šćućurio u uglu u kutiji drhteći dok su ostali radosno skakali i otimali se za pažnju. Mesec dana kasnije, kada su prestali da sisaju, donela mi je onog kojeg je ona odabrala – najsnažnijeg, najživljeg i najlepšeg. Mislila je da neću primetiti da me je prevarila. Tako je stvoren konflikt unutar mene između snage i slabosti i načina na koji se to razrešava.

Dakle, šta je slabost, a šta snaga? Kada je snaga slabost, a slabost snaga?

Čini mi se da nisam stvorena da funkcionišem u grupama. Uvek štrčim. Ne podnosim laž i lažnost, licemerje.  Smeta mi nepravda. I postane mi dosadno. Ko koga izbaci? Karika lanac ili lanac kariku? Slab jakog ili jak slabog? Čini mi se da bih jedino mogla voditi taj kviz, jedino taj kvalitet imam. Da budem izvan, sarkastična, hladna, duhovita. I posmatram igru u kojoj niko nikada ne pobedi. Svi su gubitnici. Svi su slabi u svojoj snazi i snažni u svojoj slabosti. Svi su tužni i smešni. Apsurdni u nastojanju da opstanu, da se dokažu.

Toliko je apsurdan ovaj svet da me čudi kako se već, kao u lucidnom snu, nisam probudila u nekom drugom, stvarnijem, smislenijem. Jer, uspeva mi to u snovima, kad shvatim da je potpuno suludo. Ali nikako da mi se to desi za ovo budno ludilo.

Temelji stvarnog

Toliko momenata u našem životu je prosto izgubljeno! Uronjeni u život, poistovećeni sa ulogama, u ljutnji, uvređenosti, pravednosti, besu ili, u dosadi, tuposti, letargiji ili poslovima koje mehanički završavamo.

Napravih jedan prostor u prostoru. U njega stavljam samo one momente u kojima sam uspela pobeći. Ne umem zadržati ta stanja, trajanje tih momenata zavisi od energije i svesti koje nose iako se igram sa idejom da ih umem produbiti i produžiti. Ideja je da skupim dovoljno takvih trenutaka da u tom prostoru mogu ostati. Kao da gradim kuću koju ispunim po nekom sitnicom da bih nekad, jednom, tamo mogla živeti.

Rupa u papiru

Pitanje: Šta je onda u centru mentalne svesnosti?

Maharadž: Ono čemu se ne može dati ime i oblik, jer je to bez kvaliteta i iznad mentalne svesnosti. Možete reći da je to tačka u mentalnoj svesnosti, koja je iznad nje. Kao rupa u papiru, jeste u papiru, a ipak nije papir, tako je i uzvišeno stanje u samom centru mentalne svesnosti, a ipak iznad nje. To kao da je otvor u umu koji prosijava svetlost svesti u um. Otvor čak nije ni svetlost. To je samo otvor.

~ Nisargadata

Čovek kao odnos

Svi smo došli u ovaj svet vođeni težnjom. Ulazimo u odnose vođeni slikom, idealom, idejom. Čovek je mnogo više od onoga što njegovo telo i um jeste. Umeće viđenja lepote i fasciniranost lepim to potvrđuje. Jer lepota je daleko šira od lepote lica i tela. Lepota je i dobrota, pravda, istina, mir, sklad. Lepota je i znanje, saosećanje, razumevanje, mudrost, ali i lepota forme, oblika, zvuka, pokreta. Čovek ima potencijal božanske prirode, kvalitet dubljeg, šireg, višeg. I kroz viđenje lepote ostvaruje i živi tu prirodu.

Postoji samo jedan odnos. Jedan jedini. I to je odnos prema sebi, prema istinskoj, višoj prirodi, božanskom. Mi uvek težimo potpunosti, celovitosti, stapanju, zato težimo odnosu. U drugom volimo samog sebe, odraz nas samih. Odnos prema partneru je način na koji živimo taj jedan odnos. Ono kroz šta dolazimo do temelja, suštine, istinskog. Ili, kad promašimo i zaboravimo, ono kroz šta se potpuno udaljimo od te prirode. Zato odnos treba da bude uvek iznad pojedinca, treba da bude nešto sveto, sakralno. Zato se uvek moramo prisećati slike, ideje, ideala, težnje. Viđenje lepote kao dobrote, istine, pravde, svesti. Videti lepotu u drugom, u partneru, znači videti sopstvenu lepotu i božansku prirodu koju drugi odražava. Kroz pokret, dodir, pogled, reč ili delo. I, u povratku, odražavati drugog sopstvenom lepotom.

Mi nismo pojedinci, jedinke, otcepljeni od drugih i drugog. Mi smo odnos sa svim drugim.

Plutonski odnos

Četverost. U plutonskom odnosu uvek je četvoro: ti, tvoje nesvesno, ja, moje nesvesno. Ti, Anima, Ja, Animus.

Deo Plutona je uvek dislociran.

Razumeti Plutona znači razumeti misao „Kralj je mrtav, živeo kralj!“ U rađanju novog, staro mora umreti.

Pluton je i vatra i voda. Pluton je duša, psiha, duševni preobražaj. Mora biti bolno.