Jak vetar – Egzaltacija Plutona?

tornadoInteresantna slučajnost. Juče, đavo mi nije dao mira, te pokušah da dođem do odgovora u kom znaku je Pluton egzaltiran. Ranije sam, greškom, pronašla da je u pitanju Lav, 3. stepen, znak volje, moći, pozicije. Nakon toga da je u pitanju Škorpija, 3. stepen, mesto gde je Mesec u padu. Ni taj odgovor me nije zadovoljio, jer mu je Škorpija svakako sedište – zašto bi sedište i egzaltacija bili na istom? (Da, da, znam da Merkur isto ima tu okolnost u Devici, ali mi ni to ne štima.) Juče, u prvom tekstu na koji sam naletela, pronašla sam promišljanje astrologa da je u pitanju znak Blizanaca i/ili Riba. Interesantno razmišljanje, ali mi znak Blizanaca, a još manje Riba nije delovao dovoljno jako za jednog Plutona. Ribe sam odmah odbacila kao opciju u svojoj glavi, a Blizance ostavila da još malo promislim. Tu me je privukla poveznica između Plutona i Merkura (=intelekt), odnosno Merkur kao kanal za Plutonova znanja koja dolaze iz dubine/drevnog. Međutim, i dalje su mi Blizanci nekako suviše vazdušasti, površni, sveoblični i bezoblični da bi prirodu Plutona izneli na pravi način. I onda, slučajnost, rano jutros izađem napolje i doživim neverovatno jak vetar! Ne sećam se kada je bio toliko jak poslednjih godina! Dok sam hodala na čistini imala sam osećaj da će me oduvati. Toliko jak vetar donosi onaj osećaj ostajanja bez daha (Mesec) i strah od nestabilnosti, gubitka tla, kao i strah od razaranja. Sve što je nedovoljno utemeljeno leti na sve strane, a zvuk tog jakog vetra nije nimalo ugodan. I onda shvatanje koje se samo nametnulo: element vazduh itekako može da iznese jaku silu kao što je Pluton! Blizanci, dakle. Ko bi rekao?

Stvarnost zvuka. Zvuk stvarnog.

Vrh planine. Izgovoriš „Volim!“ i pustiš da praznina večno odjekuje.
Neprekinut zvuk. Volim. Jesam.
Beskrajno fluentno i istovremeno ovekovečeno, trajno. Mesec i Saturn konačno pomireni.
Udah ispunjava, izdah oslobađa. Pa ponovo: udah ispuni, izdah oslobodi.
Sve je pitanje vibracije i energije, otvorenosti.
Zvuk jednog dlana, potpuna oslobođenost, odvojenost, snaga, ali i senzitivnost, ranjivost, nežnost, prisutnost. Zvuk dodira, dodir zvuka.
Potrebna je samo tišina i kontinuitet usredsređenosti. Čuti beskrajnu vibraciju pulsirajućeg prostora koji jesmo/jeste.
….
Umiri se. Slušaj. I dalje odjekuje.
Oseti.

Prepoznavanje; Karmički odnosi

karmicki-odnosiTema srodnih duša, twin flames, polarna bića, Anima/Animus… kao i ona pitanja kako se u mnoštvu drugih koji nas ničim ne dotaknu iako su tu, pored, izdvoje oni koji se duboko utisnu; šta pravi razliku? Ideja inkarnacija tu postaje ključna, kao i rezumevanje koji deo nas nosi utisak koji će biti prepoznat i kako dolazi do prepoznavanja. Šta biva prepoznato? Šta prepoznaje? Ako na to dodamo i ideju jednovremenosti inkarnacija, um potpuno blokira. Kad uklonimo vreme kao faktor, da li ja to sebe prepoznajem u drugom i da li drugi prepoznaje sebe u meni? Da li sam ja zapravo u karmičkom odnosu sa sobom?

Umesto potrage za srodnom dušom, treba napraviti projekat brisanja sebe iz drugih. Da li u drugima na mestu gde smo nekad bili tada ostaje praznina/rupa ili je to tada isceljen deo koji prosto ne zahteva pažnju (osetimo samo one delove tela koje nas bole, zar ne?) Da, ne ostaje praznina, već arhetip, simbol, apstraktno. Bez forme, bez ličnog. Postojaće uvek majka u životu moje dece, žena u životu mog muža, ćerka u životu mojih roditelja. Ali to neću biti ja (nikad nisam ni bila, već deo njih samih koji su u meni prepoznali). U tom smislu, brisanjem ličnog, ne ostaje praznina, već punoća, isceljenje tog odnosa.

Suština zadatka zbog kog smo tu/sada je rešavanje odnosa, zapravo njegovo poništavanje. Suprotnosti su dve strane istog, stoga odnos ne postoji ako postoji shvatanje jednog. Uzimajući ideju da se duša na kraju meri u odnosu na pero, sve ono što čini dušu (utiske koji nas vezuju, određuju) treba da je što lakše, oslobođeno težine i stoga gravitacije. Kakav Mesec/duša onda treba da bude? Mesec dodirnut Saturnom, Mesec u Jarcu. I to nije hladnoća, nedostupnost, emotivna zatvorenost, odbacivanje – to je prosto rastapanje svih utisaka u beskraj, blaženstvo. Tačka polariteta je rešenje svega – dosezanje suprotnog i bivanje iznad oba. Saturn kao simbol kamena, istovremeno i simbol bestežinskog. Ludilo.

Jedini način da prekinemo potragu za karmičkim odnosima (svesnu i nesvesnu) je shvatanje da smo u potrazi za delovima duše koji su ostali u drugom, koji žive kroz drugog. Odjek nastaje tek nakon što pustimo glas, ne nastaje ako ne postoji krik, težnja. Nije pitanje, stoga, kako da pronađemo karmičke odnose, već kako da prekinemo niz, to večito ponavljanje istog, menjanje uloga, začarani krug dugovanja i potraživanja. Izbrisati sebe iz života svih, poništiti sebe u svakom, poništiti sebe u sebi.

Prvi put nemam strah od ove ideje. Ostaviti trag, utisniti se, značiti – to je bio cilj svih naših života, nastojanja. A suština je u suprotnom, u brisanju svih tragova koje smo ostavili. Cilj je, stoga, postati isceljen deo u životu drugih, onaj koji se ni na koji način ne oseti.

O Saturnu ili o obešenom čoveku

Pomišljam da je Saturn zapravo predstavljen tarot kartom obešenog čoveka. Svesna patnja, ako postoji upliv višeg. Saturn je znanje svih predaka, sve njihove težnje, bolovi, strahovi. Sažeti utisci, okamenjeni. Ostaje nejasno zašto je tako hladan, surov, zašto je krut, u odbacivanju. Treba pronaći način da se iz tog kamena priđe energiji i znanju predaka. Saturn je grobnica svih naših predaka, svih naših inkarnacija. Hladan kamen koji ostaje nakon svega proživljenog. Ali ipak, taj nadgrobni spomenik nije skroz mrtav, nikad nije. Potrebno je samo osetiti duh/dušu onoga što predstavlja. Esenciju. I oživeti te sve utiske, osloboditi energiju i znanje.
Negde, kroz dešavanja, naslućujem kako nastaje Mesec u Jarcu, Mesec u opoziciji sa Saturnom. Bol mora biti utrnut, patnja mora prestati. Zatvaranje, odbacivanje. Čega? Života.


čovek.jpg“I ja videh čoveka sa rukama vezanim na leđima, obešenog za jednu nogu naglavce na visokim vešalima, u zastrašujućim mukama. Oko njegove glave bio je zlatni oreol.
I čuh Glas kako mi govori:
„Gle, to je čovek koji je video Istinu.
Nova patnja, takva kakvu nijedna zemaljska nesreća ne može da izazove, to je ono što čeka čoveka na zemlji kad nađe put ka Večnosti i razumevanje Beskonačnog.
On je još uvek čovek, ali već zna mnoge stvari nedostupne čak i bogovima. I taj sukob između velikog i malog u njegovoj duši stvara njegovo mučenje i njegovu Golgotu.
U njegovoj sopstvenoj duši dignuta su vešala na kojima on visi u patnji, osećajući se kao da je obešen glavom nadole.
On sam je odabrao taj put.
Zato je prešao dug put od nedaće do nedaće, ispite od inicijacije do inicijacije, kroz neuspehe i padove.
I sad je našao istinu i spoznao sebe.
On sada zna da je on taj koji stoji između neba i zemlje, kontrolišući elemente magijskim simbolima, i on je takođe taj koji hoda sa kapom Lude duž prašnjavog puta pod žežećim suncem prema provaliji gde ga čeka krokodil. On je taj sa svojom družbenicom u Edenskom Vrtu pod zaštitom dobrog genija; on je takođe taj koji je zajedno sa njom vezan za crnu kocku laži; on je taj koji na trenutak stoji kao osvajač u varljivoj kočiji, koju vuku sfinge spremne da potrče u različitim pravcima; i opet je on taj u pustinji koji traži Istinu sa lampom pod blistavom svetlošću dana.
I sad je našao Istinu.”
(Preuzeto iz knjige: P.D. Uspenski “Novi model univerzuma”)

Stvarnost u kojoj je moguće.

magičar.jpgČitam Ivana Antića, Fiziku svesti. Priroda je višedimenzionalna. Sve stvarnosti postoje kao celina, jednovremeno. Koju stvarnost živimo zavisi od aktuelizacije neke stvarnosti kroz ubeđenja, ideje i koncepte u koje ulažemo energiju i doslednost. Um vezuje svest za jednu od mogućih stvarnosti, i ta stvarnost tada postaje jedina stvarnost koje smo svesni. Sve mogućnosti su simultane i prožimaju se. Promena nije promena sebe ili drugih, već ulažanje u drugu paralelnu stvarnost koja odgovara frekvenciji naših misli. Stvarnosti se međusobno mešaju i prožimaju i odeljene su samo našom svešću, odnosno usmerenjem svesti, ubeđenjima. Sve već postoji, treba samo aktuelizovati drugu stvarnost…

Imam osećaj već viđenog. I sećanje na reči koje sam ispisala “Stvarnost u kojoj je moguće.”

Međusobno prožimanje svih stvarnosti podseća na one stare priče sa više završetaka. Šta ako odaberem sve moguće izbore istovremeno?

Ako sve varijante mogućnosti postoje, kako se aktuelizuju stvarnosti van ove za koju je sada vezan um? Taj odgovor već znam: kroz stanje ispunjene težnje, kroz kreativnu vizualizaciju, promenu stanja iz kog delujemo, promenu energije i vibracije. I to je zaista magija čudesnog kada čovek razvije sposobnost da se odvoji od onoga što se pokreće u njemu, od onoga što mu je dato strukturom ličnosti, komplekse, mehanizme. I kada usmerenom pažnjom da tom drugom stanju/vibraciji izvesno trajanje.

Međutim, onda se pojavi novo pitanje – da li išta ima stvarnost samo po sebi? Jer igra kreiranja je istovremeno i igra diskreiranja – nešto nastaje i nešto nestaje. Kreiranjem novog istovremeno brišemo staro. Šta je stvarnost onih koji bivaju delom naše stvarnosti, šta se, zaista, dešava sa njima? Ako nestanu u mojoj kreaciji, da li i dalje postoje u svojoj, bilo gde? To je pitanje koje je uvek znači korak nazad, ka poznatom, sigurnom. Pitanje koje izražava strah.

Nego, novi uvid: Utisci koji određuju delovanje i stvarnost koju privlačimo/živimo/kreiramo tj. aktuelizujemo imaju određenu energiju koja mora biti oslobođena. To negde znači da postoje iskustva (iskušenja) koja moraju biti proživljena, zapleti drame koji se moraju odigrati. Time smo determinisani, ali ne potpuno. Postoji mogućnost da, ukoliko postoji znanje i svest, scena bude odigrana drugačije, na nekom suptilnijem nivou ili simbolično. Time dobijamo prostor da biramo manje destruktivna ispoljenja, odnosno da smanjimo prostor za lančane reakcije i efekat koji to na druge ima, čime se smanjuje i začarani krug karmičkog delovanja. Igra imaginacije i kreiranja stvarnosti treba da je slobodna, nesputana strahom, jer kroz nju oslobađamo energiju utisaka koja stoji u potencijalu i čeka aktiviranje. Međutim, iza svega toga mora postojati znanje i usmerena težnja ka svesnosti/višem, kao i razumevanje da je jedina stvarnost osećaj Jesam, Postojim. To znanje daje kontinuitet svesti i prekida poistovećivanje sa imaginacijom, sa scenama i dramom u kojoj učestvujemo.

Faktorijel (!) – Mogućnost mogućeg

multiplicationVolim matematiku i nedostaje mi – imam utisak da sam je potpuno zaboravila. Volim i poeziju. I filozofiju i ezoterično. I pitanje vremena i prostora. I taj osećaj gubljenja daha kada shvatim ograničenost uma u kontaktu sa velikim idejama. Mnogo više volim taj osećaj, od onog suprotnog osećaja gušenja kada se u dužem periodu kapacitet uma koristi u jednom promilu i gde se, shodno propadanju onoga što se ne koristi, stepen iskorišćenosti kapaciteta povećava smanjenjem kapaciteta.

Nedostaje mi, zato, matematika.

Volim da povezujem nepovezano i stvaram veze, ta igra mi daje osećaj detinjeg, živog.

Vreme ne postoji. Postoji večno sada. Iluzija kretanja, nastajanja i nestajanja, ali toliko stvarna da je lakše odbaciti tu ideju i protumačiti je kao odbrambeni mehanizam za strah od smrti, te staviti u fioku “Rešeno”.

Ali đavo ne da mira: Ako vreme ne postoji, odakle taj osećaj prolaznosti, šta mu daje stvarnost?

“Svet je svet beskrajnih mogućnosti.
Naš um sledi razvoj mogućnosti uvek samo u jednom pravcu. Ali, u suštini, svaki trenutak sadrži veoma veliki broj mogućnosti. I sve se one ostvaruju, samo što mi to ne vidimo i ne znamo. Mi uvek vidimo samo jedno od ostvarenja, i u tome leži siromaštvo i ograničenost ljudskog uma. Ali, ako pokušamo da zamislimo ostvarenje svih mogućnosti sadašnjeg trenutka, potom narednog trenutka i tako dalje, osetićemo da svet beskrajno raste, neprestano se umnožavajući i postajući bezmerno bogat i krajnje suprotan ravnom i ograničenom svetu kakvog smo sebi predstavili sve do ovog trenutka.”

I to je to. N faktorijel! Dosezanje 4. dimenzije!

“Zamislivši tu beskrajnu raznolikost, osetićemo na trenutak „ukus“ beskonačnosti i razumećemo kako je neprimereno i nemoguće prići problemu vremena zemaljskim merilima. Razumećemo kakvo je beskrajno bogatstvo vremena koje ide u svim pravcima, neophodno za ostvarenje svih mogućnosti koje se javljaju u svakom trenutku. I razumećemo da je samu ideju o javljanju i nestajanju mogućnosti stvorio ljudski um, jer bi inače sagoreo i nestao od samo jednog kontakta sa beskrajnim ostvarenjem.” [i]

ScreenShot136

Da, i samo 20 faktorijel daje ogroman broj mogućeg. Sagoreli bismo, nestali pri pokušaju da shvatimo. Nedostaje energija, brzina, a to je upravo opet tema vremena. Izuzetno velika brzina traži jaku energiju, zato i postoji osećaj vremena, prolaznosti. Sagledati sve mogućnosti jednovremeno traži daleko veći kapacitet.

I tu se, asocijacima, uveže Miroslav Antić, koji, rekla bih, piše o istom u mom omiljenom Mitu o ptici:

XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože, zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike, jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.


[i] oba citata: P.D.Uspenski, Novi model univerzuma

Cilj: Otcepljenost

Sve sam pogrešno shvatila. Ostaje mi još nejasno kako uvek uspem da pogrešno shvatim – koliko mogućnosti pogrešnog ima? Ili uvek grešim na isti način?

otcepljenost 2

Kako god, stapanje, sjedinjenost i celovitost ne mogu biti cilj. To je promašaj jer predstavlja težnju za nečim izvan. Shvatiti da sam već celovita, takođe je promašaj, a i očigledna laž, s obzirom na mnoštvo oblika koje uzimam. Između ta dva promašaja, cilj treba da bude potpuno odvajanje, otcepljenost, razlikovanje. Celovitost u odvojenosti, vrhunska nedotaknutost. I, taj cilj odmah povlači pobunu, otpor, što ukazuje na mogućnost da je pravi. Koliko je jaka težnja za utiscima, za bivanjem dotaknutim, za onim što se duboko ureže, što znači, menja! Pomisao da nedotaknutost može biti cilj odmah čini da se stresem od hladnoće. Dve stvari najteže opraštam: glupost i grubost, a obe su asocijacija na hladnoću, nedotaknutost. Da, čak i jak intelekt ne može biti hladan za mene, jer najbolji utisci i najjače senzacije nastaju upravo iz intelektualnih izazova, tako da i to doživljavam emotivno. Onda ostaje da rešim problem odnosa nedotaknutosti i hladnoće. Da li potpuna odvojenost može biti živa, svesna, sveprožimajuća (paradoks!)? Šta bi bila čista emocija?

Sjedinjenost nije pravi cilj. Cilj je potpuna odvojenost. Ne rascep koji nastaje usled različitih htenja i težnja, ne rascep između onoga što prihvatam i onoga što odbacujem kod sebe, između onoga što je potisnuto i na površini svesti – to ludilo je već postignuto. Već odvojenost od svega što smatram sobom, od svega što jesam i nisam, od svih oblika koje mogu biti. Premeštanje osećaja sebe u onaj deo koji je samo postojanje, koji daje znanje da jesam, da jeste. Na jednoj strani je to, na drugoj ceo život, svi oblici, sve ono što sam bila i mogla biti, kao i sve ono što sam odbila da budem. Potpuna nedotaknutost onim što smatram dragocenim, intimnim, svetim. To bi bio cilj.

Installing important updates – postpone

Naš um je kao i kompjuter. Programiran, mehaničan. Programer, programiran da to radi, ubaci gomilu programa koje definišu rad kao i opcije stalnog instaliranja novih verzija tih programa. Neki se programi i sami nameću, mimo željenog programiranja, koristeći ranije odobrenje koje smo jednom nehotično dali. Što je kompjuter stariji to je i više instaliranih programa i opcija ažuriranja.

Uhvatim jutros sebe u odbijanju takvih programa, u jasnoj nameri da im ne dopustim aktiviranje. Isti emotivno-misaono-pokretni tok, milion puta doživljen. I jasna odluka da ga odbijem. Problem je što, kao i kod kompjutera, postoje samo dve opcije: prihvatanje i odlaganje. Jer, jednom odložen, nastavlja da se pojavljuje čekajući momenat nepažnje i nehotičnog prihvatanja. I pronađe svoj put, dobije pristanak. Uvek na kraju dobije pristanak i pored namere odbijanja. Znam to, čak i kada emocija nema, po suzama koje mi zamagle pogled.
update

Pravopis

pravopis3“Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano” nije samo ortografski princip Adelung/Karadžić već duhovna poruka. Uhvatim sebe milion puta da se misli oblikuju u ideje tek dok ih pišem, da pre toga nisu jasno uobličene niti razumljene. Osetim ih kako zuje, kako se nameću, i vidim samo obris, nagoveštaj, konture neke celine i oblika. Ponekad svoje reči čitam iznova i iznova, kao tuđe, nakon što uobličim misli i tek onda ih razumem. Neke pročitam tek kasnije, sa prilično velikim vremenskim odmakom i tada dobiju novo, pravo značenje. Protumačila sam ranije, igrajući se značenjem, da sebi tako ostavljam buduće putokaze, ideje koje mogu koristiti kada dođe pravi trenutak, zrelost i spremnost.

Piši kao što govoriš znači prepusti se rečima, oblikovanju bez uslovljenosti i intervencije mehaničnog uma. I onda, nakon što ispišeš, pročitaj napisano. Da sam pročitala/razumela sve što sam napisala bila bih već odavno promenjena. Tu negde sam savladala prvi korak, bar u začetku – prepuštanje oblikovanju reči. Ostaje drugi, da čitam i razumem napisano. Bez uslovljenosti, sa odmakom.

~
Doživeti svoje kao tuđe je zapravo kvantni skok – jer i jeste tuđe. Svi oblici koji nastaju kao misli, reči i dela su samo ispoljenje tuđeg. Ono što ja jesam mora biti neuobličeno, neuslovljeno. Tako sam pročitala napisano.

Bilo ko

 

bilo koAko može sa bilo kim, na isti način, isto, onda neka bude bilo ko, ne ja.

Sujeta, ponos, osećaj više vrednosti, arogancija, posebnost – šta god da je, ako može bilo ko, onda neka bude bilo ko, ne ja.

Za uzvrat dajem isto: ako može bilo ko, onda nećeš biti ti, biće bilo ko.

Eho i Narcis – o odjecima i odrazima – nastavak

ogledalo 2.jpgNarcis se zaglavio u sopstvenom odrazu, ograničen na sopstveni lik i refleksiju. Eho, je, sa druge strane zaglavljena u ponavljanju tuđih reči. Eho je bila u ljubavi, Narcis u odbijanju ljubavi. Ali ljubav ne može biti ispoljena kroz puko ponavljanje tuđeg, nešto tu nedostaje…

Odražavanje božanskog, savršena refleksija božanskog, značilo bi potpuno odbijanje, nepropuštanje božanskog u sebe. Ideja ispoljenja mora biti suštinski drugačija, mora dolaziti kroz potpunu promenu pri ispoljenju, kroz postajanje istim pre reflektovanja.

Ogledalo ne biva promenjeno onim ko se ogleda, jer je njegov kvalitet odbijanje, refleksija. Ali isti taj kvalitet pripada Narcisu, hladnoća, odbijanje svega drugog, tuđeg. Eho, kao suprotni princip, iako osuđena na ponavljanje tuđih reči, odražava ljubav, potpuno prihvatanje drugog, nestanak sopstvenog u drugom.

Što god je više svog u reflektovanju, to je refleksija nesavršenija, nečista. Ali savršena refleksija je potpuno bezlična, hladna. Da li je odbijanje stoga kvalitet koji treba razvijati ili je to otvorenost, prihvatanje? Bela boja takođe ima kvalitet odbijanja, dok crna kvalitet upijanja. Hm…

Kako god, previše je mog u tuđem, čak i kada, poput Eho, ponavljam. Dajem život tuđem, dopuštam da me menja, menjam. Previše svog u svemu. Narcis ili Eho?

Svakako su oboje nestali. U odbijanju i u prihvatanju.

Utočište

utočištePotrebno je pronaći mesto koje nam daje osećaj podrške u okolnostima kada se osetimo nemoćnim i ugroženim. To može biti neki deo prostora u kome živimo ili koji nam znači. Može biti i deo unutrašnjeg prostora. Uvek je u tom prostoru neka osoba za koju nas vežu emocije, koja nam daje taj osećaj sigurnosti, mira. Lično je, jer inače ne može imati to značenje, ali i bezlično, apstraktno, jer je zasnovano na idealima, na značenju koje mi dajemo.

Lep je osećaj kada si nekom utočište. Dragoceno je kada imaš nekog ko ti je utočište. Nebitan je kontakt, stvarnost tog nekog, prisutnost sada. Prisutno je čim postoji mesto unutar nas. I znači, kad god boravimo u tom prostoru i tom osećaju.

Neka bude osećaj mira. Pouzdanje da će biti sve ok, kako god da bude. Neka postoji utočište.

Dostajanje

dostajanje
Reč „nedostaje“ nije odrična. Da jeste mogli bismo reći dostaješ. Kad ne postoji reč za nešto, ne postoji ni potreba da se iskaže, ne postoji osećaj dostajanja. Inače bi reč nastala, oživela u jeziku.
Ne nedostajati je dupla negacija, odsustvo nedostajanja.
Dostajanje bi bilo stanje prijatne punoće, dovoljnosti onoga što jesmo, što jeste. Celovitost.
Nedostajanje je, sa druge strane, osećaj praznine, nedostatka, čežnje, nepotpunosti.
Večita igra dualnosti. Zapravo, dualnost čini igru mogućom, daje pokret. I potencijal jedinstva suprotnosti: prisutnost u odsutnosti, odsutnost u prisutnosti; postojanje u nepostojanju, nepostojanje u postojanju.
Jedino nema dostajanja u nedostajanju. I nedostajanja u dostajanju.
Ne možeš nekome reći: Dostaješ. Dostajanje je bezlično, bespredmetno, bezuslovno. Kad drugi ne nedostaje, on je tu.

Baš mi treba taj osećaj dostajanja.

Dis_kon_tin_u_i_tet – Trajanje u prazninama, prostoru

filmska-traka.jpg

Ne bi trebalo da čuvam reči, pokrete, događaje. To su samo slike koje se povezuju na određen način, koje se projektuju uvek u istom nizu dajući privid kontinuiteta, sledljivosti, uzročnosti.

Trebalo bi da čuvam praznine između izgovorenog, napisanog, urađenog. Trajanje nije u mnoštvu misli, reči, emocija, događaja. Trajanje je u prazninama, prostorima između, u tišini.

Ironija je da se osećam živom kroz pokret, osećaj, izgovoreno, uobličeno, ostvareno. Ali to je iluzija kretanja, iluzija živosti. Postojanje je izvan pokreta, izvan dešavanja.

Jednom, nastavićemo tamo gde smo stali, gde je došlo do prekida. Odsečeš deo trake i nastaviš je na drugom mestu. Vremenski razmak biva nebitan, povezivanje nastaje sažimanjem.

Jednom, prestaćemo da težimo nastavljanju. Pustićemo samo da slike prolaze ne primećujući ih, ne povezujući ih, osećajući samo prostor između njih. Udaljeni, beskrajni.

Jednom tako postaje uvek. I ne odlazi. Biva tu u beskraju prostora, u praznini.

Unutar i izvan okvira

okvir 1Stavimo druge u neki okvir i držimo ih dugo tamo, ne doživljavajući ih van tih okvira. Čim smo definisali nekog, odredili ga, prestali smo da ga doživljavamo. Protočnost tu nestaje, kao i potencijal za bezobličnost.
Shvatih da i mene tako doživljavaju – u okvirima koje su postavili. Ja sam samo mnoštvo oblika koji se uklapaju u tuđe okvire – izlazim iz jednog, ulazim u drugi. Retki su oni koji još uvek imaju dovoljno protočnosti u sebi da i drugog dožive van predstava, ideja, znanja.
Setim se svoje pariško-plave marame, tankog šala, koju moj sin ume da sakriva. Često je ujutru nađem u njegovom krevetu. Rekao je da mu nedostajem, pa mi zato krade maramu. Ta marama predstavlja prisustvo, ne i jasan okvir koji je za mene postavljen. Arhetip majke, samskare, njegovo iskustvo – čak i tu mora biti određenosti u nekom delu, mora biti donekle uobličeno, ali je bar protočnije, bar je u pitanju miris i boja, tekstil koji se kreće i uobličava. Deca to još umeju, jedno vreme, dok ne odrastu i dok okviri u kojima razmišljaju i doživljavaju ne postanu čvršći. okvir 2
I onda, čemu sav trud oko okvira u koji će nas drugi smestiti? Čemu briga da li su nas pravilno razumeli, dovoljno široko sagledali? Da li su izabrali odgovarajuću boju, materijal, da li je okvir zlatan ili kičast? Čemu dokazivanje? Uokviren si, ograničen, određen tuđim iskustvom, znanjem, mišljenjem. Kakve to veze sa nama ima? Sa onim što zaista jesmo, sa potencijalom da budemo? Pa, dok poredimo okvire i težimo lepšim i skupljim, ima puno veze, jer ne dopuštamo sebi protočnost, bezobličnost, ne dopuštamo promenu, rast. Još gore: bivamo umorni i ugušeni okvirima, ali se i dalje u njih uklapamo jer nas prestraši nestalnost, neodređenost. Ne dopuštamo ni drugima da izlaze iz okvira koje smo za njih namenili. Propuštamo tako da i sebe i njih osetimo stvarnim, živim, prisutnim.

Dopustiti promenljivost drugih, čak i onda kada se sami drže okvira. I ne obraćati pažnju na okvire u koji nas drugi stave. Neka im okviri, oblici koje su za nas odabrali. Izaći neprimetno iz okvira i razvijati kvalitet prostornosti, bezobličnosti. I igrati se sa idejom da i drugi umeju isto.

O umeću bivanja u sadašnjem trenutku

Cela igra je u onome što ispunjava prostor svesti. I našoj (ne)mogućnosti da to primetimo vezujući se za sadržaje.

Živeti u prošlosti, kroz sećanja i emocije je odbijanje onoga što je sada tu, odbijanje stvarnog. Živeti u budućnosti, kroz ciljeve, planove, je isto to, odbacivanje onoga što jeste, imaginacija. Intelektualno razumevanje tog koncepta i nije neki izazov – ostaje samo da klimnemo glavom u znak prihvatanja. Međutim, nešto nedostaje kada je suštinsko razumevanje u pitanju. Možemo se igrati sa idejom da je vreme samo dimenzija prostora koja nedostaje našoj percepciji, da sadašnji trenutak predstavlja sve ono prošlo, kao i seme sveg budućeg, i da ne postoji prolaznost, već samo trajanje u beskrajnom i bespočetnom postojanju, osećaju Jesam, Postojim. Ali i to su misli koje pokreću reakcije, emocije, koje će biti već narednog momenta zamenjene drugim, bolom koji se pojavi zbog nedostajanja, sećanja na dodir, ili osećajem sjedinjenosti pri pomisli na neki budući imaginarni trenutak mogućeg susreta. Ili će zvoniti telefon, stići poruka na mail ili viber, i pažnju će zaokupiti neko ko se ubaci u prostor svojim zahtevima, očekivanjima, rečima. Pokret je tu, misli i emocije zauzimaju prostor, kao i oseti pokrenuti zvucima, dodirima, mirisom, ukusom ili onim što ugledamo. Šta bi onda bilo bivanje u sadašnjem trenutku, bez proklizavanja u prošlo i buduće, u ono što je bilo i što može biti? Kako se iz sadašnjeg odvoji prošlo kada postoje poveznice, kada ovaj trenutak sada u deliću sekunde poveže i sve druge momente, koji čak ne moraju imati ni vidljivu i jasnu logiku nastanka veze? Kada je bol tu, potisnuta ispod površine, onda je svaka sitnica može pokrenuti. Šta bi bio sadašnji trenutak tada? Prepuštanje bolu povlači svu prošlost koja i čini bol toliko jakom, kao što povlači i sve imaginarne ideje o tome kako bi trebalo da jeste, težnju da biva drugačije, odbijanje stvarnog. Suočavanje sa bolom predstavlja dovođenje u prostor svesti nečega što nije stvarno, što nije deo sadašnjeg trenutka.
I onda, prateći tok misli, dođem do shvatanja da je sadašnji trenutak daleko širi od onoga što smatramo trenutkom. Sadašnji trenutak je sagledavanje onoga što je trenutno u našem prostoru svesti. To nije sagledavanje samo onoga što se dešava sada, reči koje kucam u wordu ili posmatranje prstiju koji se sami kreću po tastaturi. Posmatrajući prste kako se kreću, sadašnji trenutak biva ispunjen bojom kože, osećajem dodira tasture i jagodica, ali odmah potom i promišljanjem o umovima koji paralelno i nezavisno rade jer dok prsti biraju slova moja pažnja je na sadržaju, na onome što želim da prenesem, bez svesti o položaju nekog slova na tastaturi. Sadašnji momenat je ispunjen onim što je u fokusu moje svesti sada, uz uslov da sam odvojena od onoga što je u prostoru svesti – to može biti samo dodir površine i prsta, samo boja i mekoća kože mojih ruku, a može biti čitav svet prošlog i budućeg i mogućeg ako se zamagli boja kože, a um krene da povezuje i promišlja. I, onda, kada sam u sadašnjem trenutku, a kada sam ispala iz njega? Nema to veze sa prošlim i budućim, sa sećanjem ili težnjom. Ima veze sa tim gde sam ja, u odnosu na misli i emocije koje ispune svest: ima veze samo sa tim koliko sam odvojena ili identifikovana sa onim što se pokrene i ispuni prostor svesti. Bol zbog gubitka uvek pokrene suze u očima, ali to nije prošlost niti budućnost. Suze su sada, kao i bol, ako ih primetim, osetim. Ako suza kapne na ruku, zamagli pogled, ona je tu, iako povezana sa prošlim. Može biti deo nestvarnog ako me ponese u prošlost, ako se izgubim u osećaju tuge ili nedostajanja. Ali može biti i deo stvarnog ako se mogu odvojiti, ako je mogu primetiti i prihvatiti. Tu je, došla je u prostor svesti. U sledećem momentu nešto drugo će biti tu. Možda osećaj svežine koju će otvoren prozor doneti, sunčevi zraci ili pahulje snega. Čak i pahulja snega izaziva niz asocijacija, do prijatnog osećaja mokrog na dlanu, do sećanja na vlažnost cigarete koju je drugi pripalio. Sve je zbrkano, a praznina je samo trenutak, pauza između dva pokreta. Čak je i praznina pokret.
igre uma
Na kraju, shvatam da jesam prostor u kome se sve ovo dešava, koji biva ispunjen sadržajem ili ispražnjen na momente. I shvatam da od svih ideja sa kojima sam se igrala svih ovih godina i decenija ima samo jedna koju ne smem izgubiti: od pročišćenosti prostora zavisi i ono što će ga ispuniti. Od širine onoga što možemo osetiti, doživeti, obuhvatiti. Bol može biti divna, ako se kroz nju dotakne voljenje. Nedostajanje može biti divno jer je prostor svesti ispunjen tada drugim. Ne odbijati ono što je tu, bez obzira da li je deo prošlog ili budućeg (svakako je imaginarno, nestvarno, svakako je iluzija!) i stopiti se sa tim zadržavajući osećaj prostornosti, sebe, celovitosti, znači bivati u sadašnjem trenutku. Čak i ovu tragi-komičnu potrebu za uobličavanjem, povezivanjem, ovu beskrajnu igru uma u težnji da sistematizuje, potvrdi, odbaci, klasifikuje i prouči da bi se dobio osećaj jasnoće i sigurnosti, i pobeglo iz onoga sada, treba prigrliti i obuhvatiti osećajem bivanja, sadašnjim trenutkom. Kada samo pomislim na sve lavirinte koje um kreira, na slepe ulice, zakucavanja i kružne tokove! Obuhvatiti samo taj deo svešću sada znači obuhvatiti ceo jedan život. I prihvatiti, osetiti ga celom sobom u onom predivnom osećaju: Postojim, Jesam, Volim.

Besmrtna dela

besmrtno delo“Samo prolazno delo vredi objaviti; besmrtno delo može ostati u rukopisu. I posle smrti autora služavka može slobodno da rukopis skupi u korpu za rublje, da ga odnese u kuhinju za potpalu. Što je jednom napisano besmrtno, njegovo bivstvo više ne zavisi od ljudskog sećanja. To delo je negde drugde pobedilo, večno i konačno. Nije htelo priznanja, nije želelo glas, nije žudelo da poučava, nije tražilo novac, ni vlast, i nije želelo da se dopadne. Čemu glas, novac, moć, slava, priznanja? Svako delo se negde zbiva i u svakom delu se nešto zbiva. Gotovo svako delo se zbiva ovde na zemlji, između čoveka i čoveka. Želim da nekoga ubedim, želim da zabavim, da poučim, da se borim, da raspravljam, da osvajam, da zadivim. Besmrtno delo se ne zbiva ovde. Negde više. Negde dublje. I ono što se nalazi u njemu, zbiva se između čoveka i Boga. Zbilo se. Čak i onda ako to niko ne zna. I Bog će ga se sećati u srcu kada hartije već budu izgorele, onako kao kad se neki porfirni obelisk pretvori u prah, kao pesak. To više nije stvar knjige, njoj ne treba čitalac. Ne treba joj istoriograf.

Gotovo sva besmrtna dela su izgorela, a za onaj maleni broj, koji nam se sačuvao, niko ne zna gde je, šta je, ko je pisao, niti šta. O gubitku niko ne može ni da ima pojma, kao što niko ne može znati šta je mislio onaj koji se na osamljenom čunu zavezao na okean i nikada se više vratio nije.”

Bela Hamvaš

Bol i dodir

dodirBol, ona psihička, može biti pretvorena u dodir, doticanje. Ta bol i nastaje iz nedostajanja, nemoći, odbačenosti, potrebe za odgovorom, doticanjem. Nastaje iz voljenja, iz potrebe za drugim, predstavlja odsustvo, suprotnost ispunjenosti. Nije samo strah suprotnost ljubavi, to je i bol. Suprotnosti su dva kraja istog, stoga je posve moguće upravo kroz bol dosegnuti drugu stranu, voljenje. Osećajem nedostajanja obuhvatiti drugog, druge. Voljenje ima tu dvosmernost, potpunost – istovremeno bivaš i ti obuhvaćen osećajem kojim obuhvataš drugog.

Doticanje može biti kroz dodir, fizički. Može biti kroz izgovorene ili napisane reči. Kroz pogled. A može biti i suptilniji, kroz osećaj, misao, neizgovoreno, nedodirnuto.

Da, volela bih da se pretvorim u dodir, suptilan, bez oblika i zvuka. Tako je čistije, iskrenije. Reči gube snagu, postaju izlizane.

Transformacija usamljenosti u samoću. Bola u potpunost.