Gurači stene

Odlomak iz knjige Zlatna beležnica, Doris Lesing

sizif“Ma jesam. Ali s vremena na vreme volim da se podam udobnostima i komforu. Ne, nisam ni svetica, ali ću postati gurač stene uz planinu.”
“Šta je to?”
“Postoji velika crna planina. To je ljudska glupost. Postoji grupa ljudi koja gura stenu naviše. Kada odmaknu nekoliko koraka, nastupi rat ili neka pogrešna revolucija i stena se skotrlja – ali ne do dna, ona nekako uvek ostaje nekoliko centimetara iznad polazne tačke. Stoga grupa ljudi udruži svoje mišiće i ponovo je pogura. A na vrhu planine stoji nekoliko velikih ljudi. Ponekad pogledaju u nas, klimnu glavom i kažu: Odlično, gurači stene su još uvek na dužnosti. Ali, u međuvremenu, mi meditiramo o prirodi svemira, ili šta će biti kada se svet ispuni ljudima koji ne mrze, ne pate i ne ubijaju.”
“Hmm. Voleo bih da budem jedan od nekolicine velikih na vrhu planine.”
“Na našu žalost, oboje smo gurači stene.”

Sam u odnosu

U odnosu si uvek sam. Reflektuješ sebe /svoj doživljaj stvarnosti/ kroz drugog. Svako je u svom odnosu, svako se kroz svoje programe /uverenja, vrednosti, ideje, koncepte/ odnosi prema drugom, čuje, vidi, oseti određene stvari prema filterima koje ima. Vreme i prostor u kome smo zajedno je jedino što delimo tada, a čak je i to upitno, jer i prostor i vreme može biti posve drugačije doživljeno i čak i ne mora biti ni isto vreme ni isti prostor kada kontakt nastane /kao kad čitamo pisma koja pripadaju drugom vremenu ili kroz sećanje ponovo proživljavamo tuđe reči i postupke/. Onda, gde je doticanje, šta biva dotaknuto? Da li se i gde ikada nađemo i prožimamo? Da li je sve samo beskrajna refleksija, odbijanje?

Interesantno je sve to, skroz. Jer toliko energije u životu odlazi na pokušaj da razumemo zašto se naš doživljaj stvarnog, drugog i odnosa razlikuje od onoga kako drugi doživi nas, odnos, sebe, toliko energije odlazi na konflikte, razočaranosti, neispunjena očekivanja i potrebu da budemo shvaćeni na način na koji smo sami razumeli. A naš doživljaj stvarnog prosto nikad ne može biti i tuđ doživljaj jer su podešavanja i programi drugačiji. I naš doživljaj stvarnog nije niti istinit niti stvaran, pa je svaki pokušaj da ga nametnemo drugom uzaludan i pogrešan. Svi ljudi vape za istim: biti shvaćen, biti prihvaćen, biti voljen, biti vrednovan, biti potvrđen! I zalepimo se, snažno, za onoga ko nam da nagoveštaj toga, iluziju razumevanja, prihvatanja, ljubavi. Potvrdu da vredimo, da postojimo, da smo posebni. Potvrdu tražimo jer i sami znamo, nekim delom, da je naš doživljaj stvarnog nestvaran, iluzoran.

U odnosu si uvek sam. Taj drugi je takođe sam, u svom odnosu prema tebi, potpuno odvojen od tvog odnosa sa njim. Momenti prožimanja su dragoceni, ali često samo iluzija da je do prave interakcije i došlo. Interakcija je unutar tvog doživljaja stvarnog, unutar tebe samog.

Sam si, uvek. Jedini. Ne postoji odnos. Postoje samo nepoznata i neistražena područja tvog bića, tvog postojanja. Prostori u koje je još nisi kročio. Odnos ne može postojati ako si u istoj tački ti sam. Odmak, prostorni i vremenski je iluzija, igra uma.

Odlično! Jer onda odnos može biti isceljen, razrešen. Nije potreban drugi da se odnos isceli i razreši. Sve je svakako unutar nas, u našem prostoru uma i svesti. A odmak je deo igre, pokreta, približavanje i udaljavanje. Kao ples. Lila amrit, božanska igra. Sve se razrešava prostim shvatanjem da se nema šta razrešiti. Sve je san, fantazija, mnoštvo pokreta.

Priča sa više završetaka

1Mora da starim, čim se toliko često vraćam u prošlost i sentimentalno posmatram stvari koje su nekad postojale, drugačije. Često se setim, na primer, knjiga sa više završetaka. Pozajmljivala sam ih iz biblioteke kao dete, bilo mi je zabavna mogućnost da utičem na tok dešavanja u knjizi donošenjem nekih odluka umesto glavnih likova. I bilo mi je interesantno da vidim šta bi drugačiji izbori doneli. Naravno da sam pročitala knjigu u svim varijantama mogućnosti i vraćala se više puta na stranice gde su se odluke donosile. Nema takvih knjiga više, bar su mi tako objasnili u knjižari pre 10 godina kada sam htela da ih kupim nekoj drugoj deci, mojoj deci. Čudno mi je da to više nikome ne bi bilo interesantno.

Neka druga knjiga, posve drugačijeg sadržaja pokrenula je ta promišljanja.

“… dušu možemo opisati kao jedan multidimenzionalan beskrajan čin, pri čemu se svaka pa i najmanja mogućnost negde ostvaruje u stvarnosti i postojanju, kao jedan beskrajan kreativni čin koji sam sebi stvara beskrajne dimenzije u kojima je ispunjenje moguće.”

Koncept gde se svaki mentalni čin, svaka misao ostvaruje u nekoj drugoj stvarnosti nije novi za mene. Ali mu se uvek iznova obradujem i uvek me iznova snažno pokrene. Jer mi se um ubrza do besvesti od mogućih varijanti. I da, prestravim se od pomisli na sve misli koje sam imala i koje imam i mogućnosti da se one nekad, negde manifestuju.

“Nijedno biće ne može biti sterilno, nijedna misao ne može nestati i nijedna sposobnost ne može ostati neostvarena.”

Obožavam ideje koje mi zavrte um i izbace iz mehaničnog razmišljanja. Jer se stvari potpuno drugačije povežu i osete. Setim se momenta kada sam pisala posvetu na jednoj knjizi. Reči su došle same, nisam ih ja oblikovala, samo sam pročitala kada je mojom rukom napisano „Stvarnost u kojoj je moguće.“ i znala sam da su prave, da ništa drugo nije potrebno napisati. Ali te reči nisu bile moje, nisu došle iz svesnog uma.

Beskraj i bespočetnost. Mnoštvo svega. Jedno.

Zaustaviti se u pokretu

ikarJedino što treba je: Setiti se. Prepoznati. Neke kockice se same poslože i preslože.

Ples. Nikada nisam razumela zbog čega sam privučena plesom i pokretom. Toliko je jaka težnja u meni da se ispoljim kroz pokret da su razlozi negde dublje, u nesvesnom. Postoje stvari koje je trebalo uraditi tokom života, neki viši plan koji je trebalo slediti, signali koje je trebalo prepoznati, odluke koje je trebalo doneti. Možda je deo tog plana za mene nekad bio ples i pokret. Prekasno je sada krenuti tim putem, mada je težnja i dalje snažna.

Da li sam prepoznala bitne druge? Ili sam i njih uspela promašiti?

Neki se ljudi snažno utisnu. Mnogi drugi su deo scenografije, statisti, bezlična lica koja nas samo u prolazu okrznu i vrlo brzo nestaju iz prostora svesti čak i kada su godinama deo scene. Ne umem to objasniti. Dragoceni su ti prvi, bitni. I mnogo posle nakon što odu, duboka povezanost ostane. Toliko je koncepata u mom umu, toliko fantazije, ideja, filozofija da ne umem razlučiti stvarne uvide i znanja od projekcija i laži uma. Ali nastanu ti momenti kada se povezanost toliko snažno oseti da znam da je stvarna. Sve drugo izgleda manje stvarno, kao san, iluzija, nebitno i prolazno.

Jednom, zadržaću taj osećaj doticanja kao trajni dodir. Ostaću u tom prostoru gde je sve potpuno. I biće pokret, ples, beskrajno prelivanje energije u različite oblike. Doticanje duša ispoljeno kroz pokret. I ništa osim toga.

Najslabija karika

najslabija karika
Nisam ljubitelj kvizova, TV odavno ne gledam, ali postoje ti neki momenti koji mi se zauvek urežu i prave okosnicu mnogih kasnijih promišljanja. Nekada davno kada sam bila mala, bila je emisija “Tražili ste, gledajte!” Ne verujem da išta jače postoji od te rečenice koju je moja mama uvek volela da citira kao životnu pouku umesto onog “Lepo sam vam rekla”. Zapravo, moja mama je volela makedonsku verziju “Sakali ste – eve vam ga!” jer je volela da napravi i određeni pokret ruke koji bi stvari učinio dramatičnijim i slikovitijim. Iako sam gledala vrlo mali broj epizoda te emisije, slabo se sećam i o čemu se radilo, rekla bih da je ta emisija u mnogome obeležila moj život. Mama joj je dala značajnu ulogu u mom životu, citirajući je milion puta.

Elem, trenutno razmišljam o emisiji “Najslabija karika”. I igrama koje igramo u pokušaju da pobedimo, da se dokažemo. Pametan je onaj ko kao najslabiju kariku izbaci najjačeg protivnika, jer tako sebi osigurava pobedu. U nekom idealnom svetu, grupa bi uvek izbacila najslabiju kariku, zarad grupe i ciljeva koji su iznad pojedinca, ali takav svet, znamo već, ne postoji. Jer ovde se ne radi o lancu, već o karici. Ili bi, u idealnom svetu, grupa ulagala snagu da ojača najslabiju kariku. Ali tu onda uvek imamo problem ujednačavanja i uprosečavanja, što svakako ne vodi izuzetnosti niti rastu onih koji su u vrhu. Grupa mora biti što više ujednačena, to je njen kvalitet. Formacija.

Najslabija karika stoga nije pitanje snage već mnogih drugih faktora. Inače me tema slabosti i snage dugo proganja. Opet se tok misli vraća na mamu i njenu najveću zamerku mojoj ličnosti – a to je sklonost ka slabim, ka pružanju podrške, pomoći. Kada mi je dala da iz kutije tek rođenih štenaca izaberem svoje štene, odabrala sam onoga koji se šćućurio u uglu u kutiji drhteći dok su ostali radosno skakali i otimali se za pažnju. Mesec dana kasnije, kada su prestali da sisaju, donela mi je onog kojeg je ona odabrala – najsnažnijeg, najživljeg i najlepšeg. Mislila je da neću primetiti da me je prevarila. Tako je stvoren konflikt unutar mene između snage i slabosti i načina na koji se to razrešava.

Dakle, šta je slabost, a šta snaga? Kada je snaga slabost, a slabost snaga?

Čini mi se da nisam stvorena da funkcionišem u grupama. Uvek štrčim. Ne podnosim laž i lažnost, licemerje.  Smeta mi nepravda. I postane mi dosadno. Ko koga izbaci? Karika lanac ili lanac kariku? Slab jakog ili jak slabog? Čini mi se da bih jedino mogla voditi taj kviz, jedino taj kvalitet imam. Da budem izvan, sarkastična, hladna, duhovita. I posmatram igru u kojoj niko nikada ne pobedi. Svi su gubitnici. Svi su slabi u svojoj snazi i snažni u svojoj slabosti. Svi su tužni i smešni. Apsurdni u nastojanju da opstanu, da se dokažu.

Toliko je apsurdan ovaj svet da me čudi kako se već, kao u lucidnom snu, nisam probudila u nekom drugom, stvarnijem, smislenijem. Jer, uspeva mi to u snovima, kad shvatim da je potpuno suludo. Ali nikako da mi se to desi za ovo budno ludilo.

Temelji stvarnog

prostor2Toliko momenata u našem životu je prosto izgubljeno! Uronjeni u život, poistovećeni sa ulogama, u ljutnji, uvređenosti, pravednosti, besu ili, u dosadi, tuposti, letargiji ili poslovima koje mehanički završavamo.

Napravih jedan prostor u prostoru. U njega stavljam samo one momente u kojima sam uspela pobeći. Ne umem zadržati ta stanja, trajanje tih momenata zavisi od energije i svesti koje nose iako se igram sa idejom da ih umem produbiti i produžiti. Ideja je da skupim dovoljno takvih trenutaka da u tom prostoru mogu ostati. Kao da gradim kuću koju ispunim po nekom sitnicom da bih nekad, jednom, tamo mogla živeti.

Rupa u papiru

rupa.jpg

Pitanje: Šta je onda u centru mentalne svesnosti?

Maharadž: Ono čemu se ne može dati ime i oblik, jer je to bez kvaliteta i iznad mentalne svesnosti. Možete reći da je to tačka u mentalnoj svesnosti, koja je iznad nje. Kao rupa u papiru, jeste u papiru, a ipak nije papir, tako je i uzvišeno stanje u samom centru mentalne svesnosti, a ipak iznad nje. To kao da je otvor u umu koji prosijava svetlost svesti u um. Otvor čak nije ni svetlost. To je samo otvor.

~ Nisargadata

Čovek kao odnos

image3Svi smo došli u ovaj svet vođeni težnjom. Ulazimo u odnose vođeni slikom, idealom, idejom. Čovek je mnogo više od onoga što njegovo telo i um jeste. Umeće viđenja lepote i fasciniranost lepim to potvrđuje. Jer lepota je daleko šira od lepote lica i tela. Lepota je i dobrota, pravda, istina, mir, sklad. Lepota je i znanje, saosećanje, razumevanje, mudrost, ali i lepota forme, oblika, zvuka, pokreta. Čovek ima potencijal božanske prirode, kvalitet dubljeg, šireg, višeg. I kroz viđenje lepote ostvaruje i živi tu prirodu.

Postoji samo jedan odnos. Jedan jedini. I to je odnos prema sebi, prema istinskoj, višoj prirodi, božanskom. Mi uvek težimo potpunosti, celovitosti, stapanju, zato težimo odnosu. U drugom volimo samog sebe, odraz nas samih. Odnos prema partneru je način na koji živimo taj jedan odnos. Ono kroz šta dolazimo do temelja, suštine, istinskog. Ili, kad promašimo i zaboravimo, ono kroz šta se potpuno udaljimo od te prirode. Zato odnos treba da bude uvek iznad pojedinca, treba da bude nešto sveto, sakralno. Zato se uvek moramo prisećati slike, ideje, ideala, težnje. Viđenje lepote kao dobrote, istine, pravde, svesti. Videti lepotu u drugom, u partneru, znači videti sopstvenu lepotu i božansku prirodu koju drugi odražava. Kroz pokret, dodir, pogled, reč ili delo. I, u povratku, odražavati drugog sopstvenom lepotom.

Mi nismo pojedinci, jedinke, otcepljeni od drugih i drugog. Mi smo odnos sa svim drugim.

Plutonski odnos

pluton.jpgČetverost. U plutonskom odnosu uvek je četvoro: ti, tvoje nesvesno, ja, moje nesvesno. Ti, Anima, Ja, Animus.

Deo Plutona je uvek dislociran.

Razumeti Plutona znači razumeti misao „Kralj je mrtav, živeo kralj!“ U rađanju novog, staro mora umreti.

Pluton je i vatra i voda. Pluton je duša, psiha, duševni preobražaj. Mora biti bolno.

Restitucija

maxresdefaultInteresantno je raditi sa onima koji su u procesu restitucije dobili poljoprivrednu zemlju prethodno oduzetu od njihovih predaka. Na jednom rešenju o restituciji nađu se tako ljudi sa idealnim delovima i susvojinom. Nemaju kud, moraju se sastajati, razgovarati, bez svoje volje ujedinjeni sa braćom, sestrama, tetkama, ujacima ili njihovim potomcima. Svako od njih ima priču, ima svoje razloge, svoju dramu u kojoj je glavni lik, zbog koje mu to izuzetno teško pada. Jer, da, svaka porodica ima nekog ludaka, nekog glupaka i nekog zlog. Kao i one koji su večite žrtve. I one sujetne i tvrdoglave. Jedan od njih, nazvah ga Stepski vuk, iako veoma težak čovek, objasnio mi je na šarmantan način kako to država nikad nije smela da uradi – nije smela da ih natera da se moraju sastajati, sarađivati, razgovarati. Jer život ih je udaljio, razdvojio, učinio da potisnu jedni druge, izbace iz prostora svesti. I sada je neozbiljno tražiti od njih da sarađuju, razgovaraju…

Elem, sama restitucija je posebno interesantna. Oduzmeš jednom čoveku, napravivši nepravdu, a daš potomcima, stvorivši drugu nepravdu. Jednom je nepravedno oduzeto, drugima je nepravedno dato. Dug je i dalje dug, potraživanje je i dalje potraživanje, i ništa nije zatvoreno niti rešeno. I svi su ogorčeni i svi su nezadovoljni i uskraćeni.

Ipak, ideja restitucije je veoma bitna. (!) Ideja da se nepravda učinjena jednom čoveku može rešiti kroz davanje drugom. Ideja da ne mora biti vraćeno onome kome je oduzeto. Ako sam povredila nekad nekog čoveka, iz neznanja, gluposti ili grube nepažnje, moj dug prema njemu može biti vraćen tako što bih nekom drugom čoveku dala ljubav, pažnju, dodir… koji nije zaslužio. Cela ideja je u tome da nije bitno kome – bitno je da ispraviš, kroz davanje, kroz ljubav, strpljenje, praštanje. Jer, krug će se zatvoriti. Onaj kome je uzeto biće nepravedno dato – neko drugi će to učiniti, vraćajući svoje dugove. Ako ja dugujem osobi A, a A duguje osobi B, B duguje osobi C… negde ćemo se sresti i osoba X kojoj ja dam, vratiće osobi H, a H će već nekim putem doći do osobe A kojoj će dati ono što sam ja nekad oduzela. Bitno je samo razumeti da nije bitno kome dajemo. I bitno je zaboraviti od koga potražujemo. Jer, krug će se nekad, jednom, zatvoriti! Krug je uvek zatvoren!

I, onda, promišljanje dolazi do ideje gde beskrajan niz potraživanja i obaveza, praštanja i davanja, mora biti prekinut, jer stalno iznova ulazimo u potraživanja i dugove, čak i dajući nekad bivamo zaduženi i dajući uzimamo. Potrebno je proširiti osećaj sebe na sve druge, na sve one glupake, ludake, zle i smotane rođake, na sve one koje smo povredili i koji su nas povredili, na sve druge i sve drugo. Tada su sva potraživanja i sva dugovanja automatski poništena jer je fuzija potpuna. A mi smo, tada, potpuno oslobođeni, neDužni.

Om Mitraya Namaha!

Interesantno je povezati položaje u Pozdravu Suncu sa astrološkim znacima. Redosled je interesantan jer kreće od Vodolije, ne od Ovna. I interesantno je kako su isti položaji dati istim vladarima. Svaka plenata ima znak koji predstavlja muški i ženski kvalitet ispoljenja. Jedino svetla, Sunce i Mesec, jedno su drugom polariteti, pa su im date i različite asane.

Neobično je raditi Pozdrav Suncu sa mantrama. Nisam uopšte jedan od onih zaljubljenika u Indiju koji prihvataju i vole sve što dolazi sa tih prostora. Cela sam uronjena u jogu, živim jogu, ali mi smetaju određeni mirisi, zvuci, ukusi, kombinacije boja i oblika… Sa mantrama sam od starta oprezna. Bude mi skroz neobično na početku, mnogi otpori se jave, ali su efekti pojedinih mantri izuzetno jaki. Ne umem to objasniti, niti želim, ali čak i mirisi štapića koji mogu biti izuzetno jaki i neprijatni, u nekim momentima pokrenu snažne utiske.

Elem, prelivanje astroloških znakova i kvaliteta kroz prelivanje asana u Surya Namaskar je novi momenat. Do sada sam se igrala sa energetskim centrima i mantrama, a poveznica sa astrološkim znacima daje posebnu dimenziju. Jer se mogu povezati kvaliteti Sunca dati mantrama sa kvalitetima astroloških znakova.

Dakle, buđenje Sunca kroz sve astrološke znake, kroz sve njegove kvalitete. Put razvoja svesnosti, beskrajan ciklus koji se završavajući iznova rađa.

Neka bude onda, danas, ‘Pozdrav prijatelju!’, Om Mitraya Namaha! kao rađanje Sunca Vodolije.

SN
Vodolija / Saturn – Om Mitraya Namaha – Pozdrav prijatelju svih. – Srčani centar (Anahata)
Ribe / Jupiter – Om Ravaye Namaha – Pozdrav onome koji blista. – Grleni centar (Vishuddhi)
Ovan / Mars – Om Suryaya Namaha – Pozdrav onome koji pobuđuje aktivnost. – Karlični centar (Svadhishthana)
Bik / Venera – Om Bhanave Namaha – Pozdrav onome ko nas obasjava. – Centar između obrva (Ajnya)
Blizanci / Merkur – Om Khagaya Namaha – Pozdrav onome koji preleće nebom. – Grleni centar (Vishuddhi)
Rak / Mesec – Om Pushne Namaha – Pozdrav onome koji daje snagu i hranu. – Pupčani centar (Manipura)
Lav / Sunce – Om Hiranya Garbhaya Namaha – Pozdrav zlatnom kosmičkom duhu. – Karlični centar (Svadhishthana)
Devica / Merkur – Om Marichaye Namaha – Pozdrav zracima sunca. – Grleni centar (Vishuddhi)
Vaga / Venera – Om Adityaya Namaha – Pozdrav sinu Adite. – Centar između obrva (Ajnya)
Škorpija / Mars – Om Savitre Namaha – Pozdrav snazi sunca koja pokreće. – Karlični centar (Svadhishthana)
Strelac / Jupiter – Om Archaya Namaha – Pozdrav onome ko zaslužuje pohvalu. – Grleni centar (Vishuddhi)
Jarac / Saturn – Om Bhaskaraya Namaha – Pozdrav onome koji nas vodi ka prosvetljenju. – Srčani centar (Anahata)

Simetrija nepostojanja

simetrijaEpikur. Simetrija: “Naše stanje nepostojanja nakon smrti jednako je stanju u kom smo bili pre svog rođenja.” A stanje nepostojanja pre rođenja nikad ne pokreće uznemirenost.

Čitam Irvina Jaloma. Lečenje idejama. Moć ideja. I način na koji se ideje daju, primaju, o(žive).

 

O platonskom odnosu

platonski odnosPlatonski odnos je izuzetno dragocen. To je čista tantra, primena najmoćnijih ideja i tehnika. I predstavlja svesno usmeravanje energije na ideal, na kvalitete, na božansku prirodu. I istovremeno deluje na oboje koji su u takvom odnosu jer idealizacijom drugog pokrećemo te iste kvalitete u sebi, osećamo ih, doživljavamo, ispoljavamo. Ima pročišćujući efekat, isceljujući, upotpunjujući. Kroz viđenje božanske prirode u drugom, ostvarujemo to u sebi, iniciramo, pokrećemo. Da nije tako ne bi energija koja se dobija kroz voljenje bila toliko divna i snažna i ne bi imala taj neobičan kvalitet prostornosti obuhvatajući i sve druge koji se nađu u blizini.

Platonski odnos je posve drugačiji. Oslobođen degradacije, materajalnog. Oslobođen obaveza, zahteva, moranja, frustracije. Oslobođen nižih, vitalnih sila. Potrebno je da bude platonski da bi zadržao kvalitet, duhovnost i moć transformacije.

Da, zamka je u nestvarnosti, fantaziji, neuzemljenosti. Ali taj odnos i nije za svakoga. Treba umeti sa njim, kao i sa svim moćnim tehnikama.

Igra prostora – II

senka“Bespočetnost počinje uvek.” Iznova i iznova počinje ono što nikad nije počelo, što nema početak. Beskrajnost se završava uvek. Iznova i iznova se završava ono što nikad nije završeno, što nema kraj. Sve nastaje i nastaje istovremeno. I iznova i iznova nastaje i nestaje, bez kraja i bez početka.

Zaista imam taj utisak jednog beskrajnog dana. Da se ne menjaju dani u dnevniku, i da sunce ne izlazi i ne zalazi ne bih ni primetila protok vremena. Svi obroci su jedan obrok. Svi časovi joge su jedan čas joge. Svi razgovori su jedan razgovor. Sve obaveze su jedna obaveza. Svi momenti uranjanja u san su jedno spavanje. Svi nesporazumi su jedan nesporazum. Svi strahovi su jedan strah. Svi otpori su jedan otpor. Sve težnje su jedna težnja. Sve je ljubavi su jedna ljubav. Sve ideje su jedna ideja.

Pustiti sve napore. Pustiti sva nastojanja. Svu napetost. Potpuna predaja tela tlu. Potpuna težina i lakoća istovremeno, stanje bez težine i bez lakoće. Postojim, jesam. I jedino to znam. Sve drugo su slike, utisci, plamen sveće koji pleše na vetru. Potpuno je nebitno koje slike su tu. Jedina stvarnost sam ja, osećaj da jesam.

Bespočetnost počinje uvek. Beskrajnost se završava uvek. Sve je i početak i kraj jednovremeno. I postoji i nikad nije postojalo. I ima kvalitet trenutnosti i trajanja istovremeno.

Jedino što treba je osećati prostor i prostornost. Stalno. I igrati se sa utiscima, doticati.

Igra prostora

kišobranMenjam datume u dnevniku, dane, mesece, godine. Sve drugo ostaje isto, stoji. Beskrajan prostor. Trajanje. Koliko dugo neko biva delom mog prostora, deli prostor sa mnom? Ne mogu to reći. Mora biti završeno da bi bilo izmereno. Ne može biti izmereno jer jednom završeno nije deo prostora više, samo nestane zauvek, izbrisano. I tada više nema postojanje, pa ni trajanje. Sve što je nekad trajalo, traje još uvek ili ga nema, nikad nije ni bilo tu. Čim može biti vraćeno, dodirom, osmehom, bojom glasa, mirisom, asocijacijom… tu je i nikad nigde nije otišlo. I, oduvek je i bilo tu, na neki neshvatljiv način.

Zanima me to brisanje, nestanak. I, suprotno tome: Beskrajna zahvalnost za bivanjem delom prostora. I težnja da traje, da ispunjava prostor.

Lažem. Ne zanima me brisanje, nestanak. Zanima me kako zauvek može ostati tu, živo. Da osetim dodir, miris i čujem glas. Uvek.

Nulta karta. Luda.

Luda. Džoker. Karta koja je višak. Ona koja nije deo igre i jeste. Nema temperament, karakter, ličnost. Nema sudbinu, ni prošlost. Oslobođena je odgovornosti, posledica delovanja. Niko je i ništa. Samim tim je izvan sila, tamasa, rajasa i satve. 22. karta, nakon tri ciklusa od po 7 karata. Tačka percepcije, čista svest. Luda je jer živi u svojoj stvarnosti u svom prostoru. Budala. Glupan. Idiot. Nula, ništa. I čista svest. Oslobođena težine. Težina i lakoća jednovremeno. Spremna da zakorači iznad provalije, bez straha od smrti, propadanja, gubitka. Nesvest. Nadsvest. Nula, ništa. Poništaj. Praznina. Ne odražava, ne reflektuje.

Da li postoji susret dve praznine, dve lude? Luda je cela prostor. Druga luda je cela prostor. U susretu one nisu veći prostor. Nema doticanja, nema dodira. Za doticanje je potrebna ličnost, nešto što odjekuje, što ima oblik i pravi vibraciju, zvuk.


Karta 0, LUDA

luda9“I videh još jednog čoveka.
Umoran i hrom vukao se on prašnjavim putem, preko beživotne ravnice pod pržećim zracima sunca.
Zureći glupo pored puta uperenim pogledom, sa polusmeškom, polugrimasom zamrznutom na svom licu, puzio je ne videći i ne znajući kuda, zaronjen u svoje sopstvene himerične snove, koji su se večno kretali u istom krugu.
Ludina kapa i zvonca bili su na njegovoj glavi okrenuti unazad. Njegovo odelo bilo je pocepane na leđima. Divlji ris sa užagrenim očima skočio je na njega iza kamena i zario je svoje zube u njegovu nogu.
On se sapleo, skoro pao, ali se odvukao još dalje, noseći na svojim leđima vreću punu nepotrebnih, beskorisnih stvari, koje ga je jedino njegova ludost prisiljavala da nosi.
Napred je put uz koji je stajala grabljivica. Duboka provalila čekala je ludog putnika… i ogromni krokodil sa razjapljenim čeljustima ispuzao je iz ambisa.
I čuh Glas koji mi reče:
“Gle, to je isti Čovek.”
U mojoj glavi se sve pobrkalo.
“Šta je u njegovoj vreći?”, upitah ja, ne znajući zašto.
Nakon duge tišine, Glas odgovori:
“Četiri magijska simbola, čarobni štap, pehar, mač i pentagram. Budala ih uvek nosi sa sobom, ali on ne razume šta oni znače.”
“Zar ne vidiš da si to ti, ti sam?”
I sa osećajem užasa, osetih da sam i ta Luda ja.”

(Preuzeto iz knjige: P.D. Uspenski “Novi model univerzuma”, Simbolizam Tarota)

Doticanje vs. integritet, nepovredljivost

1Nepovredivost integriteta čoveka, psihički i fizički, lično je pravo svakog čoveka, propisano ustavom. To, kao i pravo na slobodu i druga prava, nažalost, ne može biti dato ustavom; ustav nema moć da zaštiti ljudska prava jer ih sam čovek u svojoj nesvesnosti i neznanju iznova i iznova odbacuje, negira, poništava. Međutim, interesantno je poigrati se tom idejom.

Šta bi bila nepovredivost integriteta kada je nivo psihe u pitanju? Ceo ovaj blog ima jednu temu, jednu okosnicu, a to je doticanje. A doticanje je svakako narušavanje integriteta, nepovredivosti drugog. Kvalitet doticanja je izuzetno dragocen i to u oba smera: i doticati i biti taknut. To je duboka senzitivnost, ranjivost, nežnost, otvorenost, sposobnost za najtananije, najsuptilnije, najfinije.

Ali onda dolazimo do prostora beskrajnog odražavanja u drugom i gubljenja sebe, refleksije, ogledanja, što je projekcija, identifikacija sa odrazom.

Integritet je kvalitet svesnog bića, krajnji cilj. Neko ko ima integritet ima i nepovredivost, nemogućnost da bude povređen drugim, ugrožen, ni na koji način uzdrman. Kako istovremeno neko može imati integritet i potpunu otvorenost, senzitivnost, kvalitet da bude dotaknut? Saosećajnost je osećati ono što drugi oseća, a to je potpuna identifikacija sa drugim, stopljenost.

Zbunjuje me to što su suprotnosti u svojim krajnostima isto, što najsnažnija nepovredivost znači istovremeno krajnju ranjivost. Do te mere čovek postaje refleksija drugog da sam sebe gubi; istovremeno sam sebe u potpunosti dobija kroz drugog, biva odražen u svačijem izrazu i odražava svačiji izraz. Potpuno apsorbovan uz istovremenu nepovredivost integriteta. To je jedino moguće ako je zaista sve jedno, ako postoji samo jednina. Integritet je tada apsolutan i nepovrediv.

Ne mogu rešiti drugačije ovu zagonetku, osim kroz vraćanje na temeljnu ideju Sânkhye, Ivana Antića:

59
Kao što se povlači plesačica kada gledaocima prikaže ples, tako se odvraća i priroda pošto se izrazila pred Duhom.

 

Androgin – konačna konjunkcija dva polupola; Susret u istom postojanju i poistovećivanje u bivstvu.

sunmoonBela Hamvaš, Scientia Sacra II

“1
Androgin je grčka reč, označava muško-žensko biće.

2

Androgin jeste ravnoteža muškog i ženskog u istom čoveku, čak i više, jer androgin znači i biće i suštinu.

7
Muško i žensko zapravo nisu potpuni pol, nego raspolućena suština potpunog jedan. I muško je polupol, i žensko je polupol. Ime potpunog i celog pola jeste androgin. Androgin je posle pada podeljen prema zlatnom preseku, i to tako da je veći deo androgina pripao muškarcu, a manji ženi. Što otprilike znači da je muškarac u većoj razmeri muškožensko biće nego žena.
Međutim, s porastom korupcije bivstva izgubila se i razmera zlatnog preseka i razmera muškog i ženskog unutar čoveka potpuno je nepravilna, linija reza je neravna, drugačija je od jedinke do jedinke. Saglasnost muškog i ženskog postalo je isključen slučaj. Počev od tada usklađivanje muškarca i žene postalo je čovekov zadatak bivstva, i to jedan od najvećih i najtežih zadataka.

8
“Bivstvo postaje savršeno onda ako se međusobno prožmu nebo i zemlja, duh i priroda, tvoračko i primalačko biće, jer se onda ostvaruje večni poredak univerzuma” (Konfučije: Komentar Ji-đinga). Continue reading

Božanska odbojnost i privlačnost

Bela Hamvaš, Scientia Sacra II, Hrišćanstvo

II
“20
…Naravno, gravitacija nije puka teža, odnosno nemoć, kao što veruju prirodne nauke, nego veoma složen pokret koji se sastoji od otpora stvari i njihove težnje prema središtu, istovremeno od božanske odbojnosti i privlačnosti.”

stetlost2“24
Bog nije vatra koja proždire i nije raspomamljena i osvetoljubiva moć koja samu sebe steže uz sebe i u grču ja nikada ne popušta. Bog nije prva priroda. Ali Bog i nije svetlost vedrog uma i apsolutni poredak i dobrota i visoki konačni spokoj. Bog je ona moć koja je sopstvenu prvu prirodu razrešila i obuzdala u ja noći. Bogom treba zvati onu moć sveta koja je proždiruću vatru prve prirode pobedila svetlošću druge prirode, svetlošću koju je upalila u samoj sebi. Bog je onaj koji je jači od sebe sama. Onaj koji nije izbacio iz sebe tamu, nego je s neprekidnim naporom svoga bivstva u svakom trenutku pretvara u svetlost, i raspomamljenost u savlađivanje samog sebe, i bes u mir, srdžbu u krotkost, samoljublje u otvorenost, žudnju u samopredavanje. Dva su prirode međusobno suočene, ali Boga nema ni u jednoj, samo na taj način što se istovremeno nalazi u obe kao treći koji neprekidno od prve stvara drugu. ..”

Odnos trenutka i apsoluta

trenutak3Bela Hamvaš, Scientia Sacra II, Hrišćanstvo

“37
…Jer čovečanstvo u baštini živi u konačnoj trajnosti osnovnog stanja, odnosno u apsolutnom vremenu. Istorija se zasniva na korumpiranom vremenu. Vreme je zaboravljanje večnog…”

“38
Ne sme se biti neveran vremenu i ne sme se odvojiti od apsoluta. Vernost vremenu danas jeste biti svestan krize, ne odvojiti se od apsoluta jeste baština. Vernost čini autentičnim, apsolut pruža znanje. Jedno bez drugog nema vrednosti. Bar na dva mesta treba stajati istovremeno, po mogućnosti tako da oba budu u međusobnoj napetosti kao trenutak i apsolut. Jer je broj egzistencije jedan i jedan je uslov da budu bar dva, što stvara jedinstvo. Jedinstvo je u različitosti kao što je i različitost samo u jedinstvu, kao deo u celini i celina u delu.”

“68
Čovek ne sme da poriče trenutak u kojem živi, kao ne bi izgubio vezu sa apsolutom.”