U ogledalu ogledalo

DSC_0533Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Jako dobro pitanje. Koliko smo samo vremena potrošili gledajući se u ogledalo! Ogledalce, ogledalce moje, reci mi na svetu najlepši ko je? Ogledamo se u drugima, u njihovim pogledima i rečima dobijamo potvrdu sopstvenog postojanja i vrednosti. Koliko samo boli kada drugi to ne potvrđuju, kada su potpuno hladni ili u prezrivom odbacivanju! Ni prihvatanje i obožavanje nisu ono što tražimo, jer i to uguši, ograniči, uslovljava. Tražimo svoj odraz u drugome, tražimo prepoznavanje, potvrdu. Čega? Šta želimo da drugi vidi, reflektuje, potvrdi?

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Ugašen sjaj u očima. Ili sjaj koji dolazi od bunta, besa, mržnje, izazivanja. Vidiš gomilu stvari koje treba popraviti. Ili se diviš rezultatima popravki. Uvek je bolje prethodno se pripremiti za ogledalo, odabrati odgovarajuću masku, položaj tela, mentalni i emotivni stav. Da delujemo lepši, jači, sigurniji, uspešniji. „Are you talking to me?

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Laž. Izdaju svih vrednosti. Umor. Odustajanje. Predaju. Besmisao svih nastojanja.

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Drugi su naša ogledala. Neznanje, glupost, grubost, agresiju, težnju za moći, beskrajnu sujetu. Potvrdu iz težnje za potvrđivanjem.

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Gde je ono istinsko što želimo videti? Gde je onaj nadublji osećaj sebe, osećaj celovitosti, potpunosti? Gde je ono prepoznavanje istinskog, stvarnog? Šta je ono što tražimo gledajući se?

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Neko stane ispred i pojavi se odraz. Stane neko drugi i odraz se promeni. Kada svi odu, odražava se prostorija, praznina. Ceo naš život je potpuni promašaj. Jer nijednog jedinog momenta ne vidimo samo ogledalo! Ne vidimo suštinu svih refleksija, odražavanja i odjeka! Suština je u ogledalu, u toj granici koju smo postavili između nas i svega drugog! Da bi postojala refleksija mora postojati tačka inverzije, mora doći do prelamanja svetlosti. Sve što treba da spoznamo je način na koji nastaje odraz i prestati da gledamo u ono što se pojavi kao odraz. Ogledalo je ono što treba videti.

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Koje ogledalo? Nema ogledala.

Advertisements

Trajanje u vremenu

Oduvek sam u kadi sa knjigom. Oduvek nemam vremena za kupanje i čitanje.
Oduvek sam u beskrajnim kompleksnim promišljanjima, iracionalna. Oduvek sam praktična, jednostavna i konkretna.
Oduvek imam decu, prijatelje, bliske ljude. Oduvek nemam nikoga.
Oduvek sam tužna. Oduvek sam ispunjena i zahvalna.
Oduvek radim sadhanu. Oduvek sam u traženju svog puta.
Oduvek znam šta hoću, odlučna, usmerena, uporna. Oduvek sam u traganju, čežnji, nestalna.
Oduvek pijem kafu iz omiljene šolje. Oduvek mi je šolja prazna.
Oduvek pišem. Oduvek sam bez potrebe da uobličim reči.
Oduvek igram, uživam u pokretu. Oduvek ostajem da sedim, nepomična.
Oduvek volim i voljena sam. Oduvek sam usamljena, odbačena.
Oduvek sam oštra i u odbacivanju svake gluposti, neznanja i grubosti. Oduvek sam saosećajna, blaga, topla i tolerantna.
Oduvek volim izazovne razgovore. Oduvek se beskrajno dosađujem u razgovorima.
Oduvek od svakog odgovora napravim predavanje. Oduvek ćutim.
Oduvek imam otpore prema poslu i ne mogu da se nakanim da počnem. Oduvek volim da radim.
Oduvek sam iskrena. Oduvek lažem.
Oduvek si tu. Oduvek te nema.

Jednom = Uvek. Trajanje u vremenu.

sat

Kosmogram i samskare

samskare2Dopada mi se ideja koja povezuje kosmogram i samskare – samskare koje su u semenu, potencijalu, neaktivirane, potom samskare koje su aktivne, koje živimo i samskare koje su pregorele, koje više nemaju značaj jer su proživljene do kraja. Naš kosmogram je šema samaskara u potencijalu. Nije sve još aktivirano i ne živimo još svaki deo te priče. Ali poenta je da aktiviramo i spalimo samskare, bez da one daju novo seme, novi potencijal.

Svako sa sobom nosi svoju stvarnost, svoj kosmogram. Iz tog kosmograma deluje u skladu sa aktiviranim, potencijalnim i pregorelim samskarama. Te misli, te emocije i ta delovanja daju energetsko/mentalni pečat. Zato i privlačimo okolnosti i druge koji odgovaraju tom pečatu i koji će odigrati/aktivirati neku od samskara i time promeniti energetski/mentalni otisak. Joga/meditacija upravo menja energiju/stanje iz kog delujemo.

Negde znam da energija samskara mora biti potrošena, aspekt mora biti odigran. Isto znam da mora postojati izlaz, ključ, način da se poništi i ublaži. Kao u priči Uspavana lepotica. Zla veštica predstavlja potisnute negativne aspekte, senku, koja zbog odbacivanja preti smrću, ubijanjem svega lepog i dobrog. Ono dobro, istinito i čisto u nama (druge dobre vile sa svojim kvalitetima) ne može zanemariti tu silu u potpunosti, ali je može značajno ublažiti i odložiti izvršenje na momenat kada postoji spremnost, snaga i hrabrost da se sa tim suoči. Interesantno je da je Lepotica dosta dugo živela nesvesna ovih sila i kletve. Doticanje vretena i krv je okidač da se aspekt odigra, inicijacija. Poljubac princa znači stapanje sa svešću, postajanje svesnim što omogućava buđenje/svesnost i poništenje tih zlih sila. Ali je energija pre toga morala biti potrošena, samskara je morala biti odigrana da bi bila i spaljena.

Ako je energija Ascendenta energija iz koje delujemo, ono što smo mi u ispoljenju, sa čim smo nesvesno identifikovani, kao i ono što dominantno utiče na energije svih drugih polja i samim tim ispoljenja planeta i aspekata, onda je upravo Rad taj koji menja energiju Ascendenta, a samim tim menja i sve druge postavke. Međutim, ni Rad ne ide protiv tih energija, već ih pročišćava.

Odvajanjem, svesnom identifikacijom sa posmatračem ili još jače sa Izvorom, Apsolutom, Svešću, postiže se neutralisanje energije Ascendenta. Mi tada ne delujemo iz energije koja je rezultat svih aktiviranih, potencijalnih i spaljenih samskara tj. oživljenog dela kosmograma, već delujemo iz čiste energije, energije Izvora. Potpuno pročišćena energija je previše daleko od nas, tako da se zapravo radi svesna identifikacija sa kvalitetima, sa onim što jeste viša priroda našeg bića, Ascendenta i Sunca.

Rad je, zapravo, promena energije Ascendenta, svesnom identifikacijom sa Višim, sa Izvorom. Onda odgovor na pitanje Ko sam ja, čemu težim, šta tražim, gde idem? ne daje Ascendent, već nova energija iz koje delujem što menja prirodu i aspekte svih drugih postavki kosmograma.

Sve samskare svakako moraju biti odigrane, priroda svih planeta i aspekata ispoljena, ali, sa kvalitetom nove energije, razorna sila nekih postavki biva značajno ublažena ili čak spaljena u samom korenu.

O vatri

Li – Za Sebe Vezujuće, Vatra

Neobična koincidencija i pojavljivanje heksagrama 30 – Li. Sastavljen od dva trigrama Li, koji označavaju vatru. Dupla vatra, dakle. Međutim, značenje nije toliko očigledno. Trigram Li znači „vezati se za nešto“, „biti zavisan“, „osloniti se na nešto“ i „jasnoća“. Vatra nema određeni oblik, nego se vezuje za goruće predmete i zato je svetlost. Li označava prirodu u svom njenom značenju (preobraženju).
LIPRESUDA
Za SEBE VEZUJUĆE. Preporučljiva je upornost.
Ona donosi uspeh.
Briga za kravu donosi sreću.

Tamno se vezuje za svetlo i tako pojačava njegovu jasnoću. Zbog toga što ono što svetli zrači svetlost potrebno mu je iznutra nešto postojano, inače će se potrošiti i ugasiti. Sve što daje svetlost zavisno je od onoga za šta je vezano, u nameri da nastavi da sija.
Dvostruka jasnoća čoveka koji je pozvan da izvrši neki zadatak nerazdvojivo je povezana sa dobrim i pravednim. Gde, pri tome, on može da oblikuje svet.

SLIKAvatra2
Svetlo se uzdiže dva puta:
Slika VATRE.
Tako veliki čovek, stalnim ponavljanjem ovog svetla,
Osvetljava četiri strane sveta.

Tako veliki čovek nastavlja uticaj prirode na svet ljudi. Kroz jasnoću njegovog bića on čini da se svetlost sve dalje širi i prodire sve dublje u njihovo unutrašnje biće.

Razumeh poruku. Nužno je shvatiti vezujuću prirodu vatre. I nužno je vezati se za ono više unutar nas, za izvor svetla. Upornost znači zahtev da se istraje u održavanju vatre. Hraniti ono što te hrani.

Osetih značenje ovog heksagrama na jogi. Za Sebe Vezujuće. Zatvorim oči, i uronim u sebe. Unutrašnja vatra, unutrašnje svetlo. Trajno se vezati za taj izvor i hraniti ga prisustvom. Sagorevanje, transformacija. Postojanost u vezanosti za više, za izvor svetla. Zavisnost od višeg. I onda beskraj oblika, potpuna oslobođenost.

vatra

Zaostavština

2Tužnije od same smrti su, možda, momenti postavljanja spomenika ili trenuci kada se dele stvari pokojnika. Uzela sam, ubrzo nakon sahrane, samo ćebe za jogu. I meni je kupila takvo pre dosta godina, ali tamno plavo. Sebi je izabrala tamnije crveno, karmin boje – volela je življe boje i nije volela moju sklonost ka tamnom. Značilo mi je da svako jutro, nakon njene smrti, radim jogu baš na tom, njenom ćebetu. Podela imovine veće vrednosti je posebna priča. Pokrene to u ljudima neke mračne sile, povređenosti, ogorčenosti, osećaje da su uskraćeni. Pokrene i mržnju. Otrovah se time juče, nepotrebno.

Poželeh kasnije da tražim njene knjige. Mnogima ne znače koliko meni. Ali me je čak i ta težnja rastužila. Ne trebaju mi knjige. Svakako bi mi zamerila, da je tu, što ih dajem svima koji traže, što ih ne čuvam. Razmišljam o onome što ostaje kao nasleđe, o onome što mi je dato. I rastužim se. Što nisam umela da cenim, da vrednujem. Oduvek me prati osećaj nepripadanja, osećaj da nisam bila željena. Toliko sam uporna bila sa idejom da sam zamenjena u porodilištu da sam je sigurno time povređivala. Da, taj osećaj je nekako obeležio ceo moj život – nigde nikad i nisam pripadala.

Nemam utisak da je umrla. To što je ne viđam više ne smeta mi, jer ionako živim u svom svetu, u svojoj stvarnosti u kojoj prisutnost drugih nije povezana sa fizičkom prisutnošću. Kad postoji nedostajanje, drugi ispunjava prostor svesti, biva dotaknut, dotiče… Zvala me je Džepno izdanje, Glistina tetka i Osimsvetovićka. Uvek sam volela njen intelekt i smisao za humor. I oštrinu. Rođena sam naopačke, boreći se za život, pa je to delom uticalo na naš odnos i moj karakter. Nije imala dlake na jeziku, niti obzira prema tuđoj slabosti. Ali je uvek bila spremna da pomogne, da se založi za druge, za istinu, pravdu. Često je to bivalo pretarano i teatralno. Da, zamerala sam joj tu teatralnost, jer je sve postajalo drama, sa njom u glavnoj ulozi.

Dakle, šta sam nasledila? Najkrupnija stvar koju dobih od nje je snaga, jačina i hrabost žene, arhetip sposobnih žena, ratnica. Nema predaje, nema depresije, nema osećaja „Hej, slomljena sam, ubijena, nemam snage za dalje.“ Moja baka, njena mama, bila je Nemica, nosilac partizanske spomenice, tako da taj deo nasleđa mora poticati iz te prirode. Žrtvovanje, hrabrost, odanost, snaga i jake, temeljne vrednosti… Nije bilo lako sa tim kvalitetima, nedostajala je nežnost i prihvatanje ranjivosti, ali sada znam koliki je značaj toga što mi je dato. Milion puta sam zažalila zbog te snage u sebi, u težnji da me neko nekada zagrli, kaže da će biti sve u redu, preuzme deo odgovornosti, da mi bude stub i oslonac. Čak i na duhovnom putu to predstavlja prepreku, jer je tu i osećaj sopstvene vrednosti, osećaj superiornosti, sujeta, samovolja i previše okoštala struktura sačinjena od etičkih vrednosti i ideala. Tu stamenu prirodu nasledih od mame, a ona od svoje mame. Obe su bile dosta krupnije od mene, te nasledih samo stav i volju, ne i oblik tela. Najveći deo toga pripao je meni, najmlađoj od svih ćerki. Greškom nekom.

Dakle, izjaviću na ostavinskoj raspravi (kakva reč!) da prihvatam nasledstvo. Čuvaću taj deo koji greškom dobih više od drugih, hraniti ga i dalje izgrađivati. Da imam i ja šta da prenesem svojima. Prihvatam zaostavštinu, mama, jer konačno pripadam i razumem! Hvala Ti. ~

Odgovor

Postoje momenti kada me pogodi tuga i kada se pogled u sekundi zamagli. Ne mogu ih sprečiti, nikako. Postavila sam pitanje sinoć. „Zašto?“
Jutros, pri buđenju, pojavio se, kao deo sna, ali i kao reakcija na alarm i jedan od trikova uma da odloži buđenje, odgovor: „Nisu spremni, potrebno je da prođu inicijaciju.“ Bila sam razočarana tim odgovorom, jer je materijal za san preuzet iz knjige koju sam pre spavanja čitala i stoga delovao nebitan. Međutim, nekoliko sati kasnije kada sam ponovo uzela knjigu u ruke, naleteh odmah na rečenicu koja je odzvanjala na poseban način. „Dakle, ne volimo drugu osobu iz našega vječno promjenjiva ega, nego iz divlje duše. Da bismo razmrsili kosti, naučili značenje Gospe Smrti, stekli upornost da ostanemo uz nju, potrebna nam je “divlja strpljivost”, kako to naziva pjesnikinja Adrienne Rich. Pogrešno bi bilo misliti da je za to potreban mišićav junak. Nije. Potrebno je srce koje je spremno umrijeti i roditi se i umrijeti i roditi se uvijek iznova.
Zatvorih knjigu odmah potom. Odgovor je bio tu.

1 (2)

2 (2)3 (2).jpg

(Citati iz knjige: Žene koje trče s vukovima, Clarissa Pinkola Estés)

Uglovi usana

Ponekad (ili je to već preraslo u uvek?) čitam više knjiga istovremeno. U prvom delu svog života bila sam baš disciplinovana po tom pitanju – počinjala bih i završavala jednu knjigu, iz poštovanja prema knjizi i zbog odgovornosti/ozbiljnosti koja mi je data. Međutim, sada volim da se igram i da povezujem nepovezano. Slučajnosti, tragovi, znaci… tražim ono što me otvara i pokreće na promišljanja. Čitajući više knjiga istovremeno, istovremeno bivam u različitim dimenzijama, dopuštam ludilo svog uma, multidimenzionalnost. I imam naviku da knjigu uvek pre čitanja dodirujem u težnji da osetim, pre nego što intelekt preuzme značanja.

Interesantno je, na primer, da sam juče, slučajno, nabasala na heksagram 27 (I Ching) i celo veče razmatrala njegovo značenje.

27. JI/ Uglovi Usana (Pružanje Ishrane)
4
PRESUDA
UGLOVI USANA.
Upornost donosi sreću.
Obrati pažnju na hranu
I ono čime neko pokušava
Da napuni svoja usta.

SLIKA
U podnožju planine je grom:
Slika PRUŽANJA ISHRANE.
Tako Plemeniti obraća pažnju na svoje reči
I umeren je u jelu i piću.

U potrazi za razumevanjem, imala sam više verzija, ali je preovladalo ono po kojem mudar čovek pazi kome šta govori. Treba proceniti čime se čovek inače hrani, a dati samo onome ko je spreman da primi. „On hrani ljude od vrednosti i tako dostiže sve ljude.“ Da, znam kako to može da zvuči (snobizam, elitizam, egoizam…), ali upravo sam to jutro promišljala o istom. Jer primetim koliko od onoga što dajem odlazi u vetar, bez ikakvog efekta. Iznova me iznenadi i sopstvena energija i entuzijazam, ali primetim sve češće umor i tugu kod sebe. Da, preterujem, definitivno. Nema umerenosti kod mene.

20170422_162135.jpg

Elem, uglovi usana… I knjige koje se, slučajno, prepliću danas. I jedna neobična žena čiji se uglovi usana vide kao ilustracija na knjizi koju mi je jutros poklonila. Jedna od onih kojima vredi dati hranu, koji su gladni onog istinskog. Mnogo mi se dopada ta knjiga, i reči koje nose toplinu i dubinu. I svi utisci koji su se danas izmešali, pa i oni koje je Viktor Frankl doneo pričom o stradanjima u logorima.

Mnogo mi se dopada i kada reči naiđu na pravi odjek. Dragoceno je i retko.

Umerenost, dakle. Tišina. I snaga u rečima.
Hrana utisaka. Čime se ko hrani?

U podnožju planine je grom

Kreiranje

kreiranje

Nema me više. Ostala je samo kontura, obris onoga što sam bila i onoga što je bilo. Linije se iznova grupišu i oblikuju drugačije. Nebitno kako, nebitno gde. Videti prostor iza linija, mogućnost svih oblika. Sam život.

Ko sam danas? Osetih sebe drugačijom, novom. Potencijal pokreta, svest.

Fenomenalan osećaj. Nov.

Jak vetar – Egzaltacija Plutona?

tornadoInteresantna slučajnost. Juče, đavo mi nije dao mira, te pokušah da dođem do odgovora u kom znaku je Pluton egzaltiran. Ranije sam, greškom, pronašla da je u pitanju Lav, 3. stepen, znak volje, moći, pozicije. Nakon toga da je u pitanju Škorpija, 3. stepen, mesto gde je Mesec u padu. Ni taj odgovor me nije zadovoljio, jer mu je Škorpija svakako sedište – zašto bi sedište i egzaltacija bili na istom? (Da, da, znam da Merkur isto ima tu okolnost u Devici, ali mi ni to ne štima.) Juče, u prvom tekstu na koji sam naletela, pronašla sam promišljanje astrologa da je u pitanju znak Blizanaca i/ili Riba. Interesantno razmišljanje, ali mi znak Blizanaca, a još manje Riba nije delovao dovoljno jako za jednog Plutona. Ribe sam odmah odbacila kao opciju u svojoj glavi, a Blizance ostavila da još malo promislim. Tu me je privukla poveznica između Plutona i Merkura (=intelekt), odnosno Merkur kao kanal za Plutonova znanja koja dolaze iz dubine/drevnog. Međutim, i dalje su mi Blizanci nekako suviše vazdušasti, površni, sveoblični i bezoblični da bi prirodu Plutona izneli na pravi način. I onda, slučajnost, rano jutros izađem napolje i doživim neverovatno jak vetar! Ne sećam se kada je bio toliko jak poslednjih godina! Dok sam hodala na čistini imala sam osećaj da će me oduvati. Toliko jak vetar donosi onaj osećaj ostajanja bez daha (Mesec) i strah od nestabilnosti, gubitka tla, kao i strah od razaranja. Sve što je nedovoljno utemeljeno leti na sve strane, a zvuk tog jakog vetra nije nimalo ugodan. I onda shvatanje koje se samo nametnulo: element vazduh itekako može da iznese jaku silu kao što je Pluton! Blizanci, dakle. Ko bi rekao?

Stvarnost zvuka. Zvuk stvarnog.

Vrh planine. Izgovoriš „Volim!“ i pustiš da praznina večno odjekuje.
Neprekinut zvuk. Volim. Jesam.
Beskrajno fluentno i istovremeno ovekovečeno, trajno. Mesec i Saturn konačno pomireni.
Udah ispunjava, izdah oslobađa. Pa ponovo: udah ispuni, izdah oslobodi.
Sve je pitanje vibracije i energije, otvorenosti.
Zvuk jednog dlana, potpuna oslobođenost, odvojenost, snaga, ali i senzitivnost, ranjivost, nežnost, prisutnost. Zvuk dodira, dodir zvuka.
Potrebna je samo tišina i kontinuitet usredsređenosti. Čuti beskrajnu vibraciju pulsirajućeg prostora koji jesmo/jeste.
….
Umiri se. Slušaj. I dalje odjekuje.
Oseti.

Prepoznavanje; Karmički odnosi

karmicki-odnosiTema srodnih duša, twin flames, polarna bića, Anima/Animus… kao i ona pitanja kako se u mnoštvu drugih koji nas ničim ne dotaknu iako su tu, pored, izdvoje oni koji se duboko utisnu; šta pravi razliku? Ideja inkarnacija tu postaje ključna, kao i rezumevanje koji deo nas nosi utisak koji će biti prepoznat i kako dolazi do prepoznavanja. Šta biva prepoznato? Šta prepoznaje? Ako na to dodamo i ideju jednovremenosti inkarnacija, um potpuno blokira. Kad uklonimo vreme kao faktor, da li ja to sebe prepoznajem u drugom i da li drugi prepoznaje sebe u meni? Da li sam ja zapravo u karmičkom odnosu sa sobom?

Umesto potrage za srodnom dušom, treba napraviti projekat brisanja sebe iz drugih. Da li u drugima na mestu gde smo nekad bili tada ostaje praznina/rupa ili je to tada isceljen deo koji prosto ne zahteva pažnju (osetimo samo one delove tela koje nas bole, zar ne?) Da, ne ostaje praznina, već arhetip, simbol, apstraktno. Bez forme, bez ličnog. Postojaće uvek majka u životu moje dece, žena u životu mog muža, ćerka u životu mojih roditelja. Ali to neću biti ja (nikad nisam ni bila, već deo njih samih koji su u meni prepoznali). U tom smislu, brisanjem ličnog, ne ostaje praznina, već punoća, isceljenje tog odnosa.

Suština zadatka zbog kog smo tu/sada je rešavanje odnosa, zapravo njegovo poništavanje. Suprotnosti su dve strane istog, stoga odnos ne postoji ako postoji shvatanje jednog. Uzimajući ideju da se duša na kraju meri u odnosu na pero, sve ono što čini dušu (utiske koji nas vezuju, određuju) treba da je što lakše, oslobođeno težine i stoga gravitacije. Kakav Mesec/duša onda treba da bude? Mesec dodirnut Saturnom, Mesec u Jarcu. I to nije hladnoća, nedostupnost, emotivna zatvorenost, odbacivanje – to je prosto rastapanje svih utisaka u beskraj, blaženstvo. Tačka polariteta je rešenje svega – dosezanje suprotnog i bivanje iznad oba. Saturn kao simbol kamena, istovremeno i simbol bestežinskog. Ludilo.

Jedini način da prekinemo potragu za karmičkim odnosima (svesnu i nesvesnu) je shvatanje da smo u potrazi za delovima duše koji su ostali u drugom, koji žive kroz drugog. Odjek nastaje tek nakon što pustimo glas, ne nastaje ako ne postoji krik, težnja. Nije pitanje, stoga, kako da pronađemo karmičke odnose, već kako da prekinemo niz, to večito ponavljanje istog, menjanje uloga, začarani krug dugovanja i potraživanja. Izbrisati sebe iz života svih, poništiti sebe u svakom, poništiti sebe u sebi.

Prvi put nemam strah od ove ideje. Ostaviti trag, utisniti se, značiti – to je bio cilj svih naših života, nastojanja. A suština je u suprotnom, u brisanju svih tragova koje smo ostavili. Cilj je, stoga, postati isceljen deo u životu drugih, onaj koji se ni na koji način ne oseti.

O Saturnu ili o obešenom čoveku

Pomišljam da je Saturn zapravo predstavljen tarot kartom obešenog čoveka. Svesna patnja, ako postoji upliv višeg. Saturn je znanje svih predaka, sve njihove težnje, bolovi, strahovi. Sažeti utisci, okamenjeni. Ostaje nejasno zašto je tako hladan, surov, zašto je krut, u odbacivanju. Treba pronaći način da se iz tog kamena priđe energiji i znanju predaka. Saturn je grobnica svih naših predaka, svih naših inkarnacija. Hladan kamen koji ostaje nakon svega proživljenog. Ali ipak, taj nadgrobni spomenik nije skroz mrtav, nikad nije. Potrebno je samo osetiti duh/dušu onoga što predstavlja. Esenciju. I oživeti te sve utiske, osloboditi energiju i znanje.
Negde, kroz dešavanja, naslućujem kako nastaje Mesec u Jarcu, Mesec u opoziciji sa Saturnom. Bol mora biti utrnut, patnja mora prestati. Zatvaranje, odbacivanje. Čega? Života.


čovek.jpg“I ja videh čoveka sa rukama vezanim na leđima, obešenog za jednu nogu naglavce na visokim vešalima, u zastrašujućim mukama. Oko njegove glave bio je zlatni oreol.
I čuh Glas kako mi govori:
„Gle, to je čovek koji je video Istinu.
Nova patnja, takva kakvu nijedna zemaljska nesreća ne može da izazove, to je ono što čeka čoveka na zemlji kad nađe put ka Večnosti i razumevanje Beskonačnog.
On je još uvek čovek, ali već zna mnoge stvari nedostupne čak i bogovima. I taj sukob između velikog i malog u njegovoj duši stvara njegovo mučenje i njegovu Golgotu.
U njegovoj sopstvenoj duši dignuta su vešala na kojima on visi u patnji, osećajući se kao da je obešen glavom nadole.
On sam je odabrao taj put.
Zato je prešao dug put od nedaće do nedaće, ispite od inicijacije do inicijacije, kroz neuspehe i padove.
I sad je našao istinu i spoznao sebe.
On sada zna da je on taj koji stoji između neba i zemlje, kontrolišući elemente magijskim simbolima, i on je takođe taj koji hoda sa kapom Lude duž prašnjavog puta pod žežećim suncem prema provaliji gde ga čeka krokodil. On je taj sa svojom družbenicom u Edenskom Vrtu pod zaštitom dobrog genija; on je takođe taj koji je zajedno sa njom vezan za crnu kocku laži; on je taj koji na trenutak stoji kao osvajač u varljivoj kočiji, koju vuku sfinge spremne da potrče u različitim pravcima; i opet je on taj u pustinji koji traži Istinu sa lampom pod blistavom svetlošću dana.
I sad je našao Istinu.”
(Preuzeto iz knjige: P.D. Uspenski “Novi model univerzuma”)

Stvarnost u kojoj je moguće.

magičar.jpgČitam Ivana Antića, Fiziku svesti. Priroda je višedimenzionalna. Sve stvarnosti postoje kao celina, jednovremeno. Koju stvarnost živimo zavisi od aktuelizacije neke stvarnosti kroz ubeđenja, ideje i koncepte u koje ulažemo energiju i doslednost. Um vezuje svest za jednu od mogućih stvarnosti, i ta stvarnost tada postaje jedina stvarnost koje smo svesni. Sve mogućnosti su simultane i prožimaju se. Promena nije promena sebe ili drugih, već ulažanje u drugu paralelnu stvarnost koja odgovara frekvenciji naših misli. Stvarnosti se međusobno mešaju i prožimaju i odeljene su samo našom svešću, odnosno usmerenjem svesti, ubeđenjima. Sve već postoji, treba samo aktuelizovati drugu stvarnost…

Imam osećaj već viđenog. I sećanje na reči koje sam ispisala “Stvarnost u kojoj je moguće.”

Međusobno prožimanje svih stvarnosti podseća na one stare priče sa više završetaka. Šta ako odaberem sve moguće izbore istovremeno?

Ako sve varijante mogućnosti postoje, kako se aktuelizuju stvarnosti van ove za koju je sada vezan um? Taj odgovor već znam: kroz stanje ispunjene težnje, kroz kreativnu vizualizaciju, promenu stanja iz kog delujemo, promenu energije i vibracije. I to je zaista magija čudesnog kada čovek razvije sposobnost da se odvoji od onoga što se pokreće u njemu, od onoga što mu je dato strukturom ličnosti, komplekse, mehanizme. I kada usmerenom pažnjom da tom drugom stanju/vibraciji izvesno trajanje.

Međutim, onda se pojavi novo pitanje – da li išta ima stvarnost samo po sebi? Jer igra kreiranja je istovremeno i igra diskreiranja – nešto nastaje i nešto nestaje. Kreiranjem novog istovremeno brišemo staro. Šta je stvarnost onih koji bivaju delom naše stvarnosti, šta se, zaista, dešava sa njima? Ako nestanu u mojoj kreaciji, da li i dalje postoje u svojoj, bilo gde? To je pitanje koje je uvek znači korak nazad, ka poznatom, sigurnom. Pitanje koje izražava strah.

Nego, novi uvid: Utisci koji određuju delovanje i stvarnost koju privlačimo/živimo/kreiramo tj. aktuelizujemo imaju određenu energiju koja mora biti oslobođena. To negde znači da postoje iskustva (iskušenja) koja moraju biti proživljena, zapleti drame koji se moraju odigrati. Time smo determinisani, ali ne potpuno. Postoji mogućnost da, ukoliko postoji znanje i svest, scena bude odigrana drugačije, na nekom suptilnijem nivou ili simbolično. Time dobijamo prostor da biramo manje destruktivna ispoljenja, odnosno da smanjimo prostor za lančane reakcije i efekat koji to na druge ima, čime se smanjuje i začarani krug karmičkog delovanja. Igra imaginacije i kreiranja stvarnosti treba da je slobodna, nesputana strahom, jer kroz nju oslobađamo energiju utisaka koja stoji u potencijalu i čeka aktiviranje. Međutim, iza svega toga mora postojati znanje i usmerena težnja ka svesnosti/višem, kao i razumevanje da je jedina stvarnost osećaj Jesam, Postojim. To znanje daje kontinuitet svesti i prekida poistovećivanje sa imaginacijom, sa scenama i dramom u kojoj učestvujemo.

Faktorijel (!) – Mogućnost mogućeg

multiplicationVolim matematiku i nedostaje mi – imam utisak da sam je potpuno zaboravila. Volim i poeziju. I filozofiju i ezoterično. I pitanje vremena i prostora. I taj osećaj gubljenja daha kada shvatim ograničenost uma u kontaktu sa velikim idejama. Mnogo više volim taj osećaj, od onog suprotnog osećaja gušenja kada se u dužem periodu kapacitet uma koristi u jednom promilu i gde se, shodno propadanju onoga što se ne koristi, stepen iskorišćenosti kapaciteta povećava smanjenjem kapaciteta.

Nedostaje mi, zato, matematika.

Volim da povezujem nepovezano i stvaram veze, ta igra mi daje osećaj detinjeg, živog.

Vreme ne postoji. Postoji večno sada. Iluzija kretanja, nastajanja i nestajanja, ali toliko stvarna da je lakše odbaciti tu ideju i protumačiti je kao odbrambeni mehanizam za strah od smrti, te staviti u fioku “Rešeno”.

Ali đavo ne da mira: Ako vreme ne postoji, odakle taj osećaj prolaznosti, šta mu daje stvarnost?

“Svet je svet beskrajnih mogućnosti.
Naš um sledi razvoj mogućnosti uvek samo u jednom pravcu. Ali, u suštini, svaki trenutak sadrži veoma veliki broj mogućnosti. I sve se one ostvaruju, samo što mi to ne vidimo i ne znamo. Mi uvek vidimo samo jedno od ostvarenja, i u tome leži siromaštvo i ograničenost ljudskog uma. Ali, ako pokušamo da zamislimo ostvarenje svih mogućnosti sadašnjeg trenutka, potom narednog trenutka i tako dalje, osetićemo da svet beskrajno raste, neprestano se umnožavajući i postajući bezmerno bogat i krajnje suprotan ravnom i ograničenom svetu kakvog smo sebi predstavili sve do ovog trenutka.”

I to je to. N faktorijel! Dosezanje 4. dimenzije!

“Zamislivši tu beskrajnu raznolikost, osetićemo na trenutak „ukus“ beskonačnosti i razumećemo kako je neprimereno i nemoguće prići problemu vremena zemaljskim merilima. Razumećemo kakvo je beskrajno bogatstvo vremena koje ide u svim pravcima, neophodno za ostvarenje svih mogućnosti koje se javljaju u svakom trenutku. I razumećemo da je samu ideju o javljanju i nestajanju mogućnosti stvorio ljudski um, jer bi inače sagoreo i nestao od samo jednog kontakta sa beskrajnim ostvarenjem.” [i]

ScreenShot136

Da, i samo 20 faktorijel daje ogroman broj mogućeg. Sagoreli bismo, nestali pri pokušaju da shvatimo. Nedostaje energija, brzina, a to je upravo opet tema vremena. Izuzetno velika brzina traži jaku energiju, zato i postoji osećaj vremena, prolaznosti. Sagledati sve mogućnosti jednovremeno traži daleko veći kapacitet.

I tu se, asocijacima, uveže Miroslav Antić, koji, rekla bih, piše o istom u mom omiljenom Mitu o ptici:

XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože, zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike, jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.


[i] oba citata: P.D.Uspenski, Novi model univerzuma

Cilj: Otcepljenost

Sve sam pogrešno shvatila. Ostaje mi još nejasno kako uvek uspem da pogrešno shvatim – koliko mogućnosti pogrešnog ima? Ili uvek grešim na isti način?

otcepljenost 2

Kako god, stapanje, sjedinjenost i celovitost ne mogu biti cilj. To je promašaj jer predstavlja težnju za nečim izvan. Shvatiti da sam već celovita, takođe je promašaj, a i očigledna laž, s obzirom na mnoštvo oblika koje uzimam. Između ta dva promašaja, cilj treba da bude potpuno odvajanje, otcepljenost, razlikovanje. Celovitost u odvojenosti, vrhunska nedotaknutost. I, taj cilj odmah povlači pobunu, otpor, što ukazuje na mogućnost da je pravi. Koliko je jaka težnja za utiscima, za bivanjem dotaknutim, za onim što se duboko ureže, što znači, menja! Pomisao da nedotaknutost može biti cilj odmah čini da se stresem od hladnoće. Dve stvari najteže opraštam: glupost i grubost, a obe su asocijacija na hladnoću, nedotaknutost. Da, čak i jak intelekt ne može biti hladan za mene, jer najbolji utisci i najjače senzacije nastaju upravo iz intelektualnih izazova, tako da i to doživljavam emotivno. Onda ostaje da rešim problem odnosa nedotaknutosti i hladnoće. Da li potpuna odvojenost može biti živa, svesna, sveprožimajuća (paradoks!)? Šta bi bila čista emocija?

Sjedinjenost nije pravi cilj. Cilj je potpuna odvojenost. Ne rascep koji nastaje usled različitih htenja i težnja, ne rascep između onoga što prihvatam i onoga što odbacujem kod sebe, između onoga što je potisnuto i na površini svesti – to ludilo je već postignuto. Već odvojenost od svega što smatram sobom, od svega što jesam i nisam, od svih oblika koje mogu biti. Premeštanje osećaja sebe u onaj deo koji je samo postojanje, koji daje znanje da jesam, da jeste. Na jednoj strani je to, na drugoj ceo život, svi oblici, sve ono što sam bila i mogla biti, kao i sve ono što sam odbila da budem. Potpuna nedotaknutost onim što smatram dragocenim, intimnim, svetim. To bi bio cilj.

Installing important updates – postpone

Naš um je kao i kompjuter. Programiran, mehaničan. Programer, programiran da to radi, ubaci gomilu programa koje definišu rad kao i opcije stalnog instaliranja novih verzija tih programa. Neki se programi i sami nameću, mimo željenog programiranja, koristeći ranije odobrenje koje smo jednom nehotično dali. Što je kompjuter stariji to je i više instaliranih programa i opcija ažuriranja.

Uhvatim jutros sebe u odbijanju takvih programa, u jasnoj nameri da im ne dopustim aktiviranje. Isti emotivno-misaono-pokretni tok, milion puta doživljen. I jasna odluka da ga odbijem. Problem je što, kao i kod kompjutera, postoje samo dve opcije: prihvatanje i odlaganje. Jer, jednom odložen, nastavlja da se pojavljuje čekajući momenat nepažnje i nehotičnog prihvatanja. I pronađe svoj put, dobije pristanak. Uvek na kraju dobije pristanak i pored namere odbijanja. Znam to, čak i kada emocija nema, po suzama koje mi zamagle pogled.
update

Pravopis

pravopis3“Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano” nije samo ortografski princip Adelung/Karadžić već duhovna poruka. Uhvatim sebe milion puta da se misli oblikuju u ideje tek dok ih pišem, da pre toga nisu jasno uobličene niti razumljene. Osetim ih kako zuje, kako se nameću, i vidim samo obris, nagoveštaj, konture neke celine i oblika. Ponekad svoje reči čitam iznova i iznova, kao tuđe, nakon što uobličim misli i tek onda ih razumem. Neke pročitam tek kasnije, sa prilično velikim vremenskim odmakom i tada dobiju novo, pravo značenje. Protumačila sam ranije, igrajući se značenjem, da sebi tako ostavljam buduće putokaze, ideje koje mogu koristiti kada dođe pravi trenutak, zrelost i spremnost.

Piši kao što govoriš znači prepusti se rečima, oblikovanju bez uslovljenosti i intervencije mehaničnog uma. I onda, nakon što ispišeš, pročitaj napisano. Da sam pročitala/razumela sve što sam napisala bila bih već odavno promenjena. Tu negde sam savladala prvi korak, bar u začetku – prepuštanje oblikovanju reči. Ostaje drugi, da čitam i razumem napisano. Bez uslovljenosti, sa odmakom.

~
Doživeti svoje kao tuđe je zapravo kvantni skok – jer i jeste tuđe. Svi oblici koji nastaju kao misli, reči i dela su samo ispoljenje tuđeg. Ono što ja jesam mora biti neuobličeno, neuslovljeno. Tako sam pročitala napisano.

Bilo ko

 

bilo koAko može sa bilo kim, na isti način, isto, onda neka bude bilo ko, ne ja.

Sujeta, ponos, osećaj više vrednosti, arogancija, posebnost – šta god da je, ako može bilo ko, onda neka bude bilo ko, ne ja.

Za uzvrat dajem isto: ako može bilo ko, onda nećeš biti ti, biće bilo ko.

Eho i Narcis – o odjecima i odrazima – nastavak

ogledalo 2.jpgNarcis se zaglavio u sopstvenom odrazu, ograničen na sopstveni lik i refleksiju. Eho, je, sa druge strane zaglavljena u ponavljanju tuđih reči. Eho je bila u ljubavi, Narcis u odbijanju ljubavi. Ali ljubav ne može biti ispoljena kroz puko ponavljanje tuđeg, nešto tu nedostaje…

Odražavanje božanskog, savršena refleksija božanskog, značilo bi potpuno odbijanje, nepropuštanje božanskog u sebe. Ideja ispoljenja mora biti suštinski drugačija, mora dolaziti kroz potpunu promenu pri ispoljenju, kroz postajanje istim pre reflektovanja.

Ogledalo ne biva promenjeno onim ko se ogleda, jer je njegov kvalitet odbijanje, refleksija. Ali isti taj kvalitet pripada Narcisu, hladnoća, odbijanje svega drugog, tuđeg. Eho, kao suprotni princip, iako osuđena na ponavljanje tuđih reči, odražava ljubav, potpuno prihvatanje drugog, nestanak sopstvenog u drugom.

Što god je više svog u reflektovanju, to je refleksija nesavršenija, nečista. Ali savršena refleksija je potpuno bezlična, hladna. Da li je odbijanje stoga kvalitet koji treba razvijati ili je to otvorenost, prihvatanje? Bela boja takođe ima kvalitet odbijanja, dok crna kvalitet upijanja. Hm…

Kako god, previše je mog u tuđem, čak i kada, poput Eho, ponavljam. Dajem život tuđem, dopuštam da me menja, menjam. Previše svog u svemu. Narcis ili Eho?

Svakako su oboje nestali. U odbijanju i u prihvatanju.