Vokacija

Vokacija – poziv, profesija, zanimanje (lat. vocatio)
Vokativ – 5. padež, dozivanje
Invokacija, evokacija – prizivanje (lat. invocare)

lavandaInteresentno je, jer tek sada povezujem značenje ovih reči. Ceo svoj život sam u lutanju, u pokušaju da otkrijem dharmu, svrhu, smisao. Tačnije, ceo život sam u utisku promašaja – u onom osećaju da je nemoguće da je čovek stvoren da radi takve gluposti na poslu, da se školovao, obučavao i izgrađivao i da živi da bi se bavio nečim što nema nikakvu svrhu, smisao, ne doprinosi ničemu osim umnožavanju materijalnog, prolaznog i besmislenog. Jasno je da jesam promašila i da ceo život živim taj promašaj. Ali promašaj nije u onome čime se bavim, već u načinu na koji to radim. Vokacija je poziv! Poziv! Znaš nečije ime (kvalitet, svrhu, dharmu) i pozivajući ga imenom omogućavaš da se to manifestuje, ostvari. Cela igra je samo u otkrivanju pravog imena. I odgovaranju na poziv. Jer jednom, kada je ime poznato, onda je vokacija poziv da se to i manifestuje i izvršava. A izvršenje nije obaveza, ropstvo, ubijanje smisla, već naprotiv, postaje sakralno, posvećeno, sveto. Vokacija je dharma, dužnost, ali u onom uzvešenom smislu. Delovanje sa znanjem smisla, svrhe; posvećeno Višem koje kroz delovanje treba da bude ostvareno, manifestovano, materijalizovano.

Da, setih se upravo, ima tu još jedan problem kod mene. A to je čekanje da neko drugi prepozna kvalitet, da pozove. Čekanje da se pronađe pravi poziv, prava vokacija, pravo ime. Ko može znati moje ime? I na koji poziv treba da odgovorim?

Zbog čega postoji običaj da se prezime menja pri udaji? Žena ga menja, usklađujući se prema muškarcu koji je izabran. Time se menja i vokacija, jer je ime drugačije. Posvećenost mužu, porodici.

Pri inicijaciji se takođe daje ime. Promena vokacije. Poziv je drugačiji. Znači li to da čovek nema jednu svrhu, jedan poziv, jedno ime. Već sve zavisi kada je potrebno da manifestuje određeni kvalitet. I tada to treba da radi potpuno, predano, posvećeno. Jer je to njegova vokacija, njegovo ime pozvano na dužnost!

Znanje imena daje moć dozivanja.

Ime je učešće u logosu.

Advertisements

Akasha

akashaZatvorim oči. Posmatram prostor iza zatvorenih očiju. Prostor čela. Prostor svesti. Beskrajan, bespočetan. Chidākāsha. Predivan osećaj tamnog prostora. Svako drugi ko istovremeno posmatra prostor iza svojih očiju vidi isti taj prostor. Moj prostor iza očiju i njegov prostor, jedno su. Agya.

Zatvorim oči. Usmerim pažnju na prostor srca, grudi. Prostor duše. Hridayākāsha. Uvek mi je neobična razlika koja se oseti između ta dva prostora, prostora iza zatvorenih očiju i prostora srca. Ne umem je objasniti, ali se drugačije osete, potpuno drugačije. Svetlo koje se širi iz tog prostora veoma lako obuhvati drugog. Moj prostor srca i prostor srca drugog, jedno su. Anahata.

Podignem ruke i usmerim dlanove od sebe. I osetim prostor. Ne znam da li postoji naziv za taj prostor, prostor iza dlanova, ali ga jasno osetim. I predivan je osećaj kada dublje ulazim u taj prostor. Kao da ima slojeve, granice koje se osete, a potom izgube radi suptilnijih, dubljih granica koje treba proći. Drugačiji osećaj. Različite dubine i gustine tog prostora. Moj prostor iza dlanova i prostor drugog, jedno su. Ākāsha.

Pi, 3.14

PI.jpgMoram da priznam da me baš oduševe stvari kao što je Pi dan. Probudih se danas sa osećajem radosti, ali ovaj Pi momenat je uneo dodatne utiske, definitivno. Zar zaista postoji Pi dan???

Genijalno!

Pi broj je toliko magičan da ne mogu ni da odglumim da imam kapacitet da pišem o tome. Ali se tok asocijacija neodoljivo usmerava ka eneagramu i zakonu broja 3 i 7 koji su njime prikazani. 22/7 ima beskrajan niz decimala 3,142857142857142857142857 a upravo taj niz 142857 pokazuje zakon broja 7 na eneagramu. I svi brojevi koji nisu deljivi sa 7 imaju taj redosled decimala. Dakle Pi u sebi nosi i zakon 3 i zakon 7, na neki način iako niz njegovih decimala nije taj. Oduševljavaju me takve stvari bez obzira na dosadni glas koji napominje da nisam dorasla tome.eneagram.jpg

Broj Pi ima u sebi sve kvalitete kojima težim: iracionalnost i transcendentnost. Interesantni su, skroz, i te definicije, matematički izrazi… čovek bi mogao pomisliti da su tu zapravo drevna znanja i duhovna učenja. (;

Iracionalnost, transcendentnost i posledice
Pi je iracionalan broj to jest, ne može se predstaviti kao odnos dva cela broja. To znači da se broj pi predstavlja beskonačnim nizom cifara, i to tako da nema periodičnosti. Ovu njegovu osobinu je dokazao Johan Hajnrih Lambert 1761. godine. Više od toga, pi je i transcedentan broj, što je dokazao Ferdinand fon Lindeman 1882. godine. Ovo znači da ne postoji polinom sa racionalnim koeficijentima čiji bi koren bio broj pi.
Važna posledica transcedentnosti ovog broja je činjenica da ga nije moguće izraziti korišćenjem konačnog broja celih brojeva uz četiri osnovne računske operacije (sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje) i korenovanja tj. broj nije konstruktibilan. Ovo je takođe dokaz da nije moguće izvršiti kvadraturu kruga tj. nemoguće je lenjirom i šestarom konstruisati kvadrat čija bi površina bila jednaka površini datog kruga. Razlog je taj da su, polazeći od jediničnog kruga i tačke (1,0) na njemu, koordinate svih tačaka koje se mogu konstruisati korišćenjem lenjira i šestara konstruktibilni brojevi.
Izvor: wikipedia

PI 2.jpgKvadratura kruga! Iracionalnost i transcendentnost kao kvaliteti broja koji ima svoj dan, 14.3. i svoj dan aproksimacije (lol!) 22.7. Tako mi i treba kada dan pre upadam u tugu i osećaj da je ovaj svet/život/odnosi beskrajno dosadan! A postoji Pi dan i broj P koji se ne može prestaviti odnosom dva cela broja i stoga je iracionalan, pa potom transcendentan i zato nije konstruktibilan! Sad znam da je sve ok sa mnom, i da smo od iste prirode.

“Pi ili π je matematička konstanta, danas široko primenjivana u matematici i fizici. Njena približna vrednost je 3,14159, a definiše se kao odnos obima i prečnika kruga ili kao odnos površina kruga i kvadrata nad njegovim poluprečnikom…. oblik univerzuma ne utiče na π”

Eto, definiše se kao odnos, a još je i konstanta. Moj čovek, skroz.

Pomoćni glagol Jesam

Pomoćni glagol jesam po licima:

Ja jesam, jer ja jesam.                            Mi jesmo, jer ja jesam.
Ti jesi, jer ja jesam.                             Vi jeste, jer ja jesam.
On jeste, jer ja jesam.                            Oni jesu, jer ja jesam.

Sve jeste jer ja jesam. Jedno lice obuhvata sve.

Ali, i ja jesam jer ti jesi.
može

~ Bespočetnost počinje uvek. ~

IMG_5876

Bespočetnost počinje uvek.

Genijalno! Fenomenalna misao. Pročitah je naglas, da čuje i moja ćerka.

“Zapiši to i pocepaj!”, reče.

Kakav odgovor! Rekla je to u svom stilu, promišljajući brzinom svetlosti, samouvereno i sa blagim podsmehom, uvek povezujući neke moje prethodne takve misli ili postupke koji joj deluju neobično, ali ipak dovoljno interesantno da ih upamti i koristi “protiv” mene. Da, odličan odgovor. Zapiši, pocepaj. Postoji samo trenutnost svega i iluzija kontinuiteta. Zapiši i pocepaj. I uzmi novi, prazan list.

Bespočetnost počinje uvek.
Svaki trenutak sadrži celinu prošlosti i stvara celinu budućnosti.
Vreme je u umu, prostor je umu.
Sve je ovde i sada i sve je jedno.
Mnoštvo i različitost su jedino u umu.
Svet traje, ali za trenutak. Samo vaše sećanje tera vas da mislite da je svet neprekidan.
Ja vidim svet onakav kakav je, kao trenutno pojavljivanje u svesti.
~ Nisargadata, “Ja sam to”

Komadić krhotine

biser3

Komadić krhotine u prostoru, strah od povređenosti i slojevi sedefa koji se godinama nanose da bi se odbranio prostor i integritet. A onda, biser postane najdragoceniji deo školjke. Da nije bilo krhotine, povređenosti, i težnje da se izbori sa tim, ne bi bilo ni sedefnih slojeva. Biser postaje tako neodvojivi deo školjke, deo prostora i integriteta.

 

 

Wish you were here

Interesantna je logika gramatike, jezika. Raspravljala sam se davno sa profesorom engleskog zašto se kaže “Wish you were here”, a ne “Wish you are here”, s obzirom da postoji razlika između volela bih da si bio tu, tada i volela bih da si tu, sada. S obzirom da je on Englez, bila mu je smešna i simpatična moja upornost da taj izraz ne odražava pravo značenje. Naravno, uvek je smešno raspravljati logiku gramatike nekog jezika, ali tada sam zaista bila neverovatno tvrdoglava i uporna.

I da, skroz je interesantno, zapravo.  Sada sam još upornija da Volela bih da si tu mora biti u sadašnjem vremenu. Međutim, ne samo zato što to odražava sadašnjost, težnju da si tu sada. Već zato što tako izgovoreno postaje namera, kreiranje. Sve biva promenjeno time. Volela bih da si tu dovodi te u ovaj momenat sada i menja stanje iz kog delujem, osećam, razmišljam. Menja energiju, vibraciju. Naravno, tu imamo ogromnu razliku u značenju koja zavisi od energije koja je iza. Ako je tuga, povređenost, onda rečenica nepovratno odlazi u prošlost i nikad ostvariv trenutak i postaje zaista I wish you were here, što znači da nisi tu i to ničim ne može biti promenjeno i isceljeno. Nikad ni nećeš biti tu. Međutim, ako samo promenim energiju iz koje izgovaram tu rečenicu, i osetim prisustvo, ispunjenost, celovitost, obuhvatajući te osećajem sebe, onda je to ne samo sadašnjost, već i večnost. Tu si, sada, nekad, uvek, i to sve menja.

E, a kad rešimo to, ostaje da rešimo ko je potreban tu, sada. Ko je taj “you” koji (ne)dostaje? Kome se obraćam? Jer, ta potreba večno živi u meni, u nama, kao i pesma Pink Floyd. A menja se taj koji nedostaje. Ili je uvek isti? Dakle, ko?

 

Uran i Vodolija

Ovako nekako mora da izgleda biće Urana i Vodolija.

Vodolija u sebi nosi arhetip natčoveka. Pobunu protiv svega nametnutog i uslovljenog. Nosi težnju za oslobođenjem. Vodolija je jedan od 4 znaka koje čine Sfingu (Vodolija, Bik, Lav i Škorpija/orao). Predstavljajući glavu Sfinge, predstavlja čoveka, intelekt, svest. Tu je čovek u svom najvišem obliku, čovek kao Bog. Vladar Vodolije je Uran koji je biće revolucije, hrabrosti, genijalnosti, spremnosti na žrtvu, ali i biće prevrata, izenadnih promena. Stari vladar Vodolije je Saturn, gospodar vremena i karme. Budući da je Vodolija nasuprot Lava, mesto je izgona Sunca. Lav je ego, svesno, vlast, samosvest, arogancija. Vodolija je rastapanje ega, shvatanje povezanosti sa drugima, shvatanje da je sve Jedno. Vodolija je prijatelj, ali i manifestacija drugačijeg, posebnog, nekonvencionalnog. Uvek u probijanju i izazivanju granica, spremnost na rušenje i promenu. Uvek u opoziciji, uvek revolucionar u težnji za oslobođenjem kao najvećim idealom. I uvek u potrazi za smislom. Vodolija nosi u sebi mit Ikara, i potrebu da reši odnos Čoveka i Boga. Sunce, iako u izgonu u Vodoliji, svoju pravu duhovnu svrhu upravo ostaruje u tom znaku, u potpunom rastapanju ega i doživljaju sebe kroz celinu, kroz sve druge.

Jedan. Poništavanje odnosa.

2Razrešenje odnosa je u konjunkciji, koja nije aspekt, odnos, već prožimanje, stapanje, stanje. Odnos stvara utiske, samskare i iznova ih obnavlja. Potrebno je poništiti odnos sjedinjenjem, obuhvatanjem. Ali ne kroz nesvesnost, kroz identifikaciju, već kroz nestajanje spajanjem sa svešću. Svest. Mora se proći put razdvajanja, posmatranja, svesne pažnje, stalnog samo-prisećanja da bi se došlo do stanja potpunog obuhvatanja i bivanja obuhvaćenim.
konj

Konjunkcija Pluton/Venera/Sunce u Jarcu. Mit o Persefoni. Smrt/Seksualnost/Život. Transcendencija/Voljenje/Svest. Tanatos/Eros/Ego. Razaranje/Kreiranje/Održavanje. Saturn kao gospodar vremena koji stvara vreme i prostor i poništava ga tim sjedinjenjem. Poništavanje kroz obuhvatanje.


“Naši utisci ili emocije koje nas uslovljavaju nisu nešto materijalno, nemaju kvantitet, vać samo kvalitet, sadržaj. Stoga ih ne možemo “očistiti” kao kada čistimo neki prostor od neke prljavštine, niti možemo znati koliko toga ima još da počistimo, niti ćemo ikada znati da smo sve počistili. One postoje samo virtuelno. Zapravo, realno postoji samo naš odnos i mehanizam navika stvaranja tih utisaka. Mi ih sami stvaramo i oni samo tako postoje – dok ih mi stvaramo i držimo kao utiske. Izvan našeg stvaranja tih utisaka oni ne postoje sami za sebe i nezavisno od nas. Stoga je svako oslobađanje od emocionalnog uslovljavanja zapravo samo prestanak našeg stvaranja tog emocionalnog uslovljavanja. Za taj prestanak oduvek je postojao samo jedan metod: disciplina meditacije.”

“…univerzum je hologram, sve je u jednom i u jednom je sve, uopšte nije potrebno da šaljete svoja osećanja bilo gde i bilo kome. Sasvim je dovoljno da ona zaista postoje u vama i delovaće na ceo svet”

Ivan Antić Continue reading

In Our Tears

Kraj godine je uvek čudan period. Tuga nekako uvek pronađe svoj put.

Shvatih da svako ima svoj mit, svoju pesmu koju odigrava. Prepoznamo je rano, kad naučimo čitati ili slušati i onda je igramo zauvek, zarobljeni. Ništa bolnije od shvatanja da neko čita ili sluša tvoje reči, istražuje tvoju dušu, samo da bi došao do tela. Izgradih celu kulu oko sebe od reči, filozofija, simbola, kako bi prošao samo onaj ko ume sa tim. Ali džaba.

Čuvam joj ruke, grlim je i tražim
Da poljupcima opljačkam njen smeh,
U naručju da otmem joj draži
Da ispijem joj usne, tamne kao greh.

Ali ko nebu plavetnilo da uzme?
Lepotu mi se dodirnuti htelo,
Al’ izmeđ’ ruku ona mi ispuže:
U rukama mi osta samo telo.

Gde je lepota? Gde je njen svet?
Vraćam se natrag prevaren i smožden.
Ah kako telom da dotaknem cvet
Što samo duh ga dotaknuti može?

Rabindranat Tagore | Gradinar 49

Šoljica

Tu je. Opet. Težnja. Neupokojeni vampir. Nedovršenost.

Preplavljenost snažnim osećanjem ne omogućava praktično delovanje. Pokušaj da uobličim to u reči nalik je pokušaju da nebesko prostranstvo stavim u šoljicu kafe.

Istina, prija mi taj osećaj, ta snažna pokrenutost, prisustvo. Ali opet je pogled zamagljen. Radost i bol istovremeno. Ali je i predivno. Znam da treba samo ostati u tom osećaju i čekati, beskrajno dugo, uvek. Bez delovanja, bez pokreta.

I mi smo samo šoljice. Okrnjene, uglavnom. Polomljene, lepljene. I jedino što se broji je ono što još uvek možemo odraziti. Koliko dugo bivamo ispunjeni prostranstvom, a koliko dugo prazni.
šoljica.png

Napomena: fotografija je, kao i sve druge, ukradena. Suviše je dobra da bih je ostavila ovde.

Umetnost dovođenja stvari do kraja

phoenix-animated-gif-7.gifLepše zvuči na engleskom: The Art of Bringing Things to an End. Interesantna ideja, na kom god jeziku. I duboka.

Duhovi prošlosti. Bol. Povređenost. Odbačenost. Težnja. Ideje kako bi trebalo da bude. Frustracija, jer ne ide. Razočaranost. Fascinantno je koliko dugo možemo biti zarobljeni u nečemu što je odavno prošlo!

Umetnost dovođenja stari do kraja. Umetnost umiranja, zapravo.

Da sada odlaziš zauvek, šta bi uradio? Šta je ostalo nedovršeno, nedorečeno, nedoživljeno? Koji su to bitni ljudi za koje imaš poslednje reči? Možda dodir koji je ostao željen. Skloniti pramen sa lica. Podići pogled i zadržati ga netremice. Ples, doticanje. Ili ispoljiti bunt, bes…

Male smrti. Završavanje. Konac, kraj. Upokojiti vampira.

Umetnost umiranja. Završi stvar, učini je konačnom. Umri, da bi se narednog trenutka novi rodio. Odbaci sve što je bilo bitno, da bi otvorio prazan prostor za sve drugo što takvim može postati. Umetnost dovođenja stvari do kraja.

I, da, na kraju, moraš ponovo da se rodiš. Nov. Inače nije umetnost u pitanju, već poraz, odustajanje. Cela naša bitka je bitka za taj deo koji ostaje živ, za svest koja se iznova rađa. Umetnost umiranja je znanje kako se biva istinski živ.

Ples u kome nestaje igrač

igrač postaje ples

Dovoljno je samo poželeti. Ali onako istinski, iz dubina. Moć namere je neverovatna. Ne postoje granice kada je težnja jaka i postojana.

Igrala sam se sa tom idejom. Stanje ispunjene težnje. Danima, mesecima, godinama. Neprimetni pomaci, milimetar po milimetar. U dimenzijama unutrašnjeg i milimetri su ogromne daljine. Tek kada se osvrnem daleko u prošlost primetim razliku. Setim se težnje koju sam uobličila i vidim da je tu, ostvarena. Nepoznati ljudi, potpuni stranci vide to, osete. Magija, čudesno! I predivni su i dragoceni ti momenti kada drugi osete, ne ono što je postignuto, već stanje ispunjene težnje, potencijal, kvalitet koji tek treba da bude istinski ostvaren. Kao da ih neko, na momenat, prebaci u to stanje, vreme i prostor u kome je postignuto.

Mnogo volim te momente, predivni su, jer potvrđuju stvarnost onome čemu ja, igrajući se, dajem stvarnost. Dragoceno je, magično, kada drugi postane delom te stvarnosti, bar na momenat. I kada ima hrabrost da to i uobliči, kaže.

U ogledalu ogledalo

DSC_0533Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Jako dobro pitanje. Koliko smo samo vremena potrošili gledajući se u ogledalo! Ogledalce, ogledalce moje, reci mi na svetu najlepši ko je? Ogledamo se u drugima, u njihovim pogledima i rečima dobijamo potvrdu sopstvenog postojanja i vrednosti. Koliko samo boli kada drugi to ne potvrđuju, kada su potpuno hladni ili u prezrivom odbacivanju! Ni prihvatanje i obožavanje nisu ono što tražimo, jer i to uguši, ograniči, uslovljava. Tražimo svoj odraz u drugome, tražimo prepoznavanje, potvrdu. Čega? Šta želimo da drugi vidi, reflektuje, potvrdi?

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Ugašen sjaj u očima. Ili sjaj koji dolazi od bunta, besa, mržnje, izazivanja. Vidiš gomilu stvari koje treba popraviti. Ili se diviš rezultatima popravki. Uvek je bolje prethodno se pripremiti za ogledalo, odabrati odgovarajuću masku, položaj tela, mentalni i emotivni stav. Da delujemo lepši, jači, sigurniji, uspešniji. „Are you talking to me?

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Laž. Izdaju svih vrednosti. Umor. Odustajanje. Predaju. Besmisao svih nastojanja.

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Drugi su naša ogledala. Neznanje, glupost, grubost, agresiju, težnju za moći, beskrajnu sujetu. Potvrdu iz težnje za potvrđivanjem.

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Gde je ono istinsko što želimo videti? Gde je onaj nadublji osećaj sebe, osećaj celovitosti, potpunosti? Gde je ono prepoznavanje istinskog, stvarnog? Šta je ono što tražimo gledajući se?

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Neko stane ispred i pojavi se odraz. Stane neko drugi i odraz se promeni. Kada svi odu, odražava se prostorija, praznina. Ceo naš život je potpuni promašaj. Jer nijednog jedinog momenta ne vidimo samo ogledalo! Ne vidimo suštinu svih refleksija, odražavanja i odjeka! Suština je u ogledalu, u toj granici koju smo postavili između nas i svega drugog! Da bi postojala refleksija mora postojati tačka inverzije, mora doći do prelamanja svetlosti. Sve što treba da spoznamo je način na koji nastaje odraz i prestati da gledamo u ono što se pojavi kao odraz. Ogledalo je ono što treba videti.

Šta vidiš kad pogledaš u ogledalo? Koje ogledalo? Nema ogledala.

Trajanje u vremenu

Oduvek sam u kadi sa knjigom. Oduvek nemam vremena za kupanje i čitanje.
Oduvek sam u beskrajnim kompleksnim promišljanjima, iracionalna. Oduvek sam praktična, jednostavna i konkretna.
Oduvek imam decu, prijatelje, bliske ljude. Oduvek nemam nikoga.
Oduvek sam tužna. Oduvek sam ispunjena i zahvalna.
Oduvek radim sadhanu. Oduvek sam u traženju svog puta.
Oduvek znam šta hoću, odlučna, usmerena, uporna. Oduvek sam u traganju, čežnji, nestalna.
Oduvek pijem kafu iz omiljene šolje. Oduvek mi je šolja prazna.
Oduvek pišem. Oduvek sam bez potrebe da uobličim reči.
Oduvek igram, uživam u pokretu. Oduvek ostajem da sedim, nepomična.
Oduvek volim i voljena sam. Oduvek sam usamljena, odbačena.
Oduvek sam oštra i u odbacivanju svake gluposti, neznanja i grubosti. Oduvek sam saosećajna, blaga, topla i tolerantna.
Oduvek volim izazovne razgovore. Oduvek se beskrajno dosađujem u razgovorima.
Oduvek od svakog odgovora napravim predavanje. Oduvek ćutim.
Oduvek imam otpore prema poslu i ne mogu da se nakanim da počnem. Oduvek volim da radim.
Oduvek sam iskrena. Oduvek lažem.
Oduvek si tu. Oduvek te nema.

Jednom = Uvek. Trajanje u vremenu.

sat

Kosmogram i samskare

samskare2Dopada mi se ideja koja povezuje kosmogram i samskare – samskare koje su u semenu, potencijalu, neaktivirane, potom samskare koje su aktivne, koje živimo i samskare koje su pregorele, koje više nemaju značaj jer su proživljene do kraja. Naš kosmogram je šema samaskara u potencijalu. Nije sve još aktivirano i ne živimo još svaki deo te priče. Ali poenta je da aktiviramo i spalimo samskare, bez da one daju novo seme, novi potencijal.

Svako sa sobom nosi svoju stvarnost, svoj kosmogram. Iz tog kosmograma deluje u skladu sa aktiviranim, potencijalnim i pregorelim samskarama. Te misli, te emocije i ta delovanja daju energetsko/mentalni pečat. Zato i privlačimo okolnosti i druge koji odgovaraju tom pečatu i koji će odigrati/aktivirati neku od samskara i time promeniti energetski/mentalni otisak. Joga/meditacija upravo menja energiju/stanje iz kog delujemo.

Negde znam da energija samskara mora biti potrošena, aspekt mora biti odigran. Isto znam da mora postojati izlaz, ključ, način da se poništi i ublaži. Kao u priči Uspavana lepotica. Zla veštica predstavlja potisnute negativne aspekte, senku, koja zbog odbacivanja preti smrću, ubijanjem svega lepog i dobrog. Ono dobro, istinito i čisto u nama (druge dobre vile sa svojim kvalitetima) ne može zanemariti tu silu u potpunosti, ali je može značajno ublažiti i odložiti izvršenje na momenat kada postoji spremnost, snaga i hrabrost da se sa tim suoči. Interesantno je da je Lepotica dosta dugo živela nesvesna ovih sila i kletve. Doticanje vretena i krv je okidač da se aspekt odigra, inicijacija. Poljubac princa znači stapanje sa svešću, postajanje svesnim što omogućava buđenje/svesnost i poništenje tih zlih sila. Ali je energija pre toga morala biti potrošena, samskara je morala biti odigrana da bi bila i spaljena.

Ako je energija Ascendenta energija iz koje delujemo, ono što smo mi u ispoljenju, sa čim smo nesvesno identifikovani, kao i ono što dominantno utiče na energije svih drugih polja i samim tim ispoljenja planeta i aspekata, onda je upravo Rad taj koji menja energiju Ascendenta, a samim tim menja i sve druge postavke. Međutim, ni Rad ne ide protiv tih energija, već ih pročišćava.

Odvajanjem, svesnom identifikacijom sa posmatračem ili još jače sa Izvorom, Apsolutom, Svešću, postiže se neutralisanje energije Ascendenta. Mi tada ne delujemo iz energije koja je rezultat svih aktiviranih, potencijalnih i spaljenih samskara tj. oživljenog dela kosmograma, već delujemo iz čiste energije, energije Izvora. Potpuno pročišćena energija je previše daleko od nas, tako da se zapravo radi svesna identifikacija sa kvalitetima, sa onim što jeste viša priroda našeg bića, Ascendenta i Sunca.

Rad je, zapravo, promena energije Ascendenta, svesnom identifikacijom sa Višim, sa Izvorom. Onda odgovor na pitanje Ko sam ja, čemu težim, šta tražim, gde idem? ne daje Ascendent, već nova energija iz koje delujem što menja prirodu i aspekte svih drugih postavki kosmograma.

Sve samskare svakako moraju biti odigrane, priroda svih planeta i aspekata ispoljena, ali, sa kvalitetom nove energije, razorna sila nekih postavki biva značajno ublažena ili čak spaljena u samom korenu.

O vatri

Li – Za Sebe Vezujuće, Vatra

Neobična koincidencija i pojavljivanje heksagrama 30 – Li. Sastavljen od dva trigrama Li, koji označavaju vatru. Dupla vatra, dakle. Međutim, značenje nije toliko očigledno. Trigram Li znači „vezati se za nešto“, „biti zavisan“, „osloniti se na nešto“ i „jasnoća“. Vatra nema određeni oblik, nego se vezuje za goruće predmete i zato je svetlost. Li označava prirodu u svom njenom značenju (preobraženju).
LIPRESUDA
Za SEBE VEZUJUĆE. Preporučljiva je upornost.
Ona donosi uspeh.
Briga za kravu donosi sreću.

Tamno se vezuje za svetlo i tako pojačava njegovu jasnoću. Zbog toga što ono što svetli zrači svetlost potrebno mu je iznutra nešto postojano, inače će se potrošiti i ugasiti. Sve što daje svetlost zavisno je od onoga za šta je vezano, u nameri da nastavi da sija.
Dvostruka jasnoća čoveka koji je pozvan da izvrši neki zadatak nerazdvojivo je povezana sa dobrim i pravednim. Gde, pri tome, on može da oblikuje svet.

SLIKAvatra2
Svetlo se uzdiže dva puta:
Slika VATRE.
Tako veliki čovek, stalnim ponavljanjem ovog svetla,
Osvetljava četiri strane sveta.

Tako veliki čovek nastavlja uticaj prirode na svet ljudi. Kroz jasnoću njegovog bića on čini da se svetlost sve dalje širi i prodire sve dublje u njihovo unutrašnje biće.

Razumeh poruku. Nužno je shvatiti vezujuću prirodu vatre. I nužno je vezati se za ono više unutar nas, za izvor svetla. Upornost znači zahtev da se istraje u održavanju vatre. Hraniti ono što te hrani.

Osetih značenje ovog heksagrama na jogi. Za Sebe Vezujuće. Zatvorim oči, i uronim u sebe. Unutrašnja vatra, unutrašnje svetlo. Trajno se vezati za taj izvor i hraniti ga prisustvom. Sagorevanje, transformacija. Postojanost u vezanosti za više, za izvor svetla. Zavisnost od višeg. I onda beskraj oblika, potpuna oslobođenost.

vatra

Zaostavština

2Tužnije od same smrti su, možda, momenti postavljanja spomenika ili trenuci kada se dele stvari pokojnika. Uzela sam, ubrzo nakon sahrane, samo ćebe za jogu. I meni je kupila takvo pre dosta godina, ali tamno plavo. Sebi je izabrala tamnije crveno, karmin boje – volela je življe boje i nije volela moju sklonost ka tamnom. Značilo mi je da svako jutro, nakon njene smrti, radim jogu baš na tom, njenom ćebetu. Podela imovine veće vrednosti je posebna priča. Pokrene to u ljudima neke mračne sile, povređenosti, ogorčenosti, osećaje da su uskraćeni. Pokrene i mržnju. Otrovah se time juče, nepotrebno.

Poželeh kasnije da tražim njene knjige. Mnogima ne znače koliko meni. Ali me je čak i ta težnja rastužila. Ne trebaju mi knjige. Svakako bi mi zamerila, da je tu, što ih dajem svima koji traže, što ih ne čuvam. Razmišljam o onome što ostaje kao nasleđe, o onome što mi je dato. I rastužim se. Što nisam umela da cenim, da vrednujem. Oduvek me prati osećaj nepripadanja, osećaj da nisam bila željena. Toliko sam uporna bila sa idejom da sam zamenjena u porodilištu da sam je sigurno time povređivala. Da, taj osećaj je nekako obeležio ceo moj život – nigde nikad i nisam pripadala.

Nemam utisak da je umrla. To što je ne viđam više ne smeta mi, jer ionako živim u svom svetu, u svojoj stvarnosti u kojoj prisutnost drugih nije povezana sa fizičkom prisutnošću. Kad postoji nedostajanje, drugi ispunjava prostor svesti, biva dotaknut, dotiče… Zvala me je Džepno izdanje, Glistina tetka i Osimsvetovićka. Uvek sam volela njen intelekt i smisao za humor. I oštrinu. Rođena sam naopačke, boreći se za život, pa je to delom uticalo na naš odnos i moj karakter. Nije imala dlake na jeziku, niti obzira prema tuđoj slabosti. Ali je uvek bila spremna da pomogne, da se založi za druge, za istinu, pravdu. Često je to bivalo pretarano i teatralno. Da, zamerala sam joj tu teatralnost, jer je sve postajalo drama, sa njom u glavnoj ulozi.

Dakle, šta sam nasledila? Najkrupnija stvar koju dobih od nje je snaga, jačina i hrabost žene, arhetip sposobnih žena, ratnica. Nema predaje, nema depresije, nema osećaja „Hej, slomljena sam, ubijena, nemam snage za dalje.“ Moja baka, njena mama, bila je Nemica, nosilac partizanske spomenice, tako da taj deo nasleđa mora poticati iz te prirode. Žrtvovanje, hrabrost, odanost, snaga i jake, temeljne vrednosti… Nije bilo lako sa tim kvalitetima, nedostajala je nežnost i prihvatanje ranjivosti, ali sada znam koliki je značaj toga što mi je dato. Milion puta sam zažalila zbog te snage u sebi, u težnji da me neko nekada zagrli, kaže da će biti sve u redu, preuzme deo odgovornosti, da mi bude stub i oslonac. Čak i na duhovnom putu to predstavlja prepreku, jer je tu i osećaj sopstvene vrednosti, osećaj superiornosti, sujeta, samovolja i previše okoštala struktura sačinjena od etičkih vrednosti i ideala. Tu stamenu prirodu nasledih od mame, a ona od svoje mame. Obe su bile dosta krupnije od mene, te nasledih samo stav i volju, ne i oblik tela. Najveći deo toga pripao je meni, najmlađoj od svih ćerki. Greškom nekom.

Dakle, izjaviću na ostavinskoj raspravi (kakva reč!) da prihvatam nasledstvo. Čuvaću taj deo koji greškom dobih više od drugih, hraniti ga i dalje izgrađivati. Da imam i ja šta da prenesem svojima. Prihvatam zaostavštinu, mama, jer konačno pripadam i razumem! Hvala Ti. ~

Odgovor

Postoje momenti kada me pogodi tuga i kada se pogled u sekundi zamagli. Ne mogu ih sprečiti, nikako. Postavila sam pitanje sinoć. „Zašto?“
Jutros, pri buđenju, pojavio se, kao deo sna, ali i kao reakcija na alarm i jedan od trikova uma da odloži buđenje, odgovor: „Nisu spremni, potrebno je da prođu inicijaciju.“ Bila sam razočarana tim odgovorom, jer je materijal za san preuzet iz knjige koju sam pre spavanja čitala i stoga delovao nebitan. Međutim, nekoliko sati kasnije kada sam ponovo uzela knjigu u ruke, naleteh odmah na rečenicu koja je odzvanjala na poseban način. „Dakle, ne volimo drugu osobu iz našega vječno promjenjiva ega, nego iz divlje duše. Da bismo razmrsili kosti, naučili značenje Gospe Smrti, stekli upornost da ostanemo uz nju, potrebna nam je “divlja strpljivost”, kako to naziva pjesnikinja Adrienne Rich. Pogrešno bi bilo misliti da je za to potreban mišićav junak. Nije. Potrebno je srce koje je spremno umrijeti i roditi se i umrijeti i roditi se uvijek iznova.
Zatvorih knjigu odmah potom. Odgovor je bio tu.

1 (2)

2 (2)3 (2).jpg

(Citati iz knjige: Žene koje trče s vukovima, Clarissa Pinkola Estés)

Uglovi usana

Ponekad (ili je to već preraslo u uvek?) čitam više knjiga istovremeno. U prvom delu svog života bila sam baš disciplinovana po tom pitanju – počinjala bih i završavala jednu knjigu, iz poštovanja prema knjizi i zbog odgovornosti/ozbiljnosti koja mi je data. Međutim, sada volim da se igram i da povezujem nepovezano. Slučajnosti, tragovi, znaci… tražim ono što me otvara i pokreće na promišljanja. Čitajući više knjiga istovremeno, istovremeno bivam u različitim dimenzijama, dopuštam ludilo svog uma, multidimenzionalnost. I imam naviku da knjigu uvek pre čitanja dodirujem u težnji da osetim, pre nego što intelekt preuzme značanja.

Interesantno je, na primer, da sam juče, slučajno, nabasala na heksagram 27 (I Ching) i celo veče razmatrala njegovo značenje.

27. JI/ Uglovi Usana (Pružanje Ishrane)
4
PRESUDA
UGLOVI USANA.
Upornost donosi sreću.
Obrati pažnju na hranu
I ono čime neko pokušava
Da napuni svoja usta.

SLIKA
U podnožju planine je grom:
Slika PRUŽANJA ISHRANE.
Tako Plemeniti obraća pažnju na svoje reči
I umeren je u jelu i piću.

U potrazi za razumevanjem, imala sam više verzija, ali je preovladalo ono po kojem mudar čovek pazi kome šta govori. Treba proceniti čime se čovek inače hrani, a dati samo onome ko je spreman da primi. „On hrani ljude od vrednosti i tako dostiže sve ljude.“ Da, znam kako to može da zvuči (snobizam, elitizam, egoizam…), ali upravo sam to jutro promišljala o istom. Jer primetim koliko od onoga što dajem odlazi u vetar, bez ikakvog efekta. Iznova me iznenadi i sopstvena energija i entuzijazam, ali primetim sve češće umor i tugu kod sebe. Da, preterujem, definitivno. Nema umerenosti kod mene.

20170422_162135.jpg

Elem, uglovi usana… I knjige koje se, slučajno, prepliću danas. I jedna neobična žena čiji se uglovi usana vide kao ilustracija na knjizi koju mi je jutros poklonila. Jedna od onih kojima vredi dati hranu, koji su gladni onog istinskog. Mnogo mi se dopada ta knjiga, i reči koje nose toplinu i dubinu. I svi utisci koji su se danas izmešali, pa i oni koje je Viktor Frankl doneo pričom o stradanjima u logorima.

Mnogo mi se dopada i kada reči naiđu na pravi odjek. Dragoceno je i retko.

Umerenost, dakle. Tišina. I snaga u rečima.
Hrana utisaka. Čime se ko hrani?

U podnožju planine je grom